Арсенска нафора

Смрт филозофа
 

Познати француски филозоф Рене Декарт оклевао је да прихвати понуду шведске краљице Кристине која је желела да га постави за свог приватног учитеља. Већ са 23 године Кристина је била предузимљива и упо­рна жена посвећена стицању знања, а Декарт са своје 54 цењени човек високих филозофских способности и необично великих доприноса геометрији, као и употреби координатног система, што је био сасвим оригиналан начин аритметичког приказа геометрије. Највећи део својих научних открића већ је био изложио у Principia Philosophiae (1644), а у једној књизи бавио се фармацијом фетуса (De la formation de la foetus), што говори о његовим широким интересовањима. Поздравио је и Харвејево откриће циркулације крви, надајући се да ће и он направити неко важно откриће у медицини.
Краљица Кристина желела је да Шведска буде узорна земља са много омладине у школама у којима ђаке уче најбољи европски учитељи. Кад је за француског амбасадора у Шведској постављен Пјер Шани, Декартов пријатељ, шведска краљица чула је о Декарту много задивљујућих ствари па је с њим ступила и у преписку сматрајући да као владарка има право на траћење времена великих људи. Декарт јој је послао једну расправу о љубави, а потом и о страстима душе, што је навело краљицу да по њега пошаље један ратни брод, све са адмиралом који је имао задатак да филозофа безбедно доведе у „земљу медведа“. Декарт је добио обећање да ће у Шведској бити основана академија наука с њим на челу. Првог септембра 1649. филозоф је већ био на путу са мачем за појасом, који је увек и врло радо носио.
Кад се Декарт обрео у Стокхолму, зима је била једна од најхладнијих у историји те земље. Краљица је због мањка слободног времена наложила Декарту да у њеном салону у двору буде сваког дана у 5 ујутру како би с подучавањем почињао што је раније могуће. Декарт је путовао у зору, сваког јутра, кочијом до дворца. После четири месеца почео се осећати болесно. Увече, 2. фебруара било му је зло; легао је у кревет да би се следећег јутра пробудио због тешких пробадајућих болова са десне стране стомака. Онда се од пнеумоније разболео његов пријатељ Шани уз кога је стално био и помагао му, иако је и сам био болестан. Кад му се пријатељ опоравио, онда је и он пао у кревет. Прво су се јавиле дрхтавица, шлајм у грлу и подригивања, који су га мучили десетак дана, а онда је „отац нове филозофије“, како је говорио Шопенхауер, умро. Било је то 11. фебруара 1650. Али, шта је био узрок смрти мислиоца који је одбацивао цркву, ставивши у центар свога размишљања сумњу у оно што она тврди. „Заиста је све то што се догодило са филозофом, права загонетка“, писао је један дворјанин. Краљица је са своје стране објавила да је њен мудри посетилац подлегао запаљењу плућа.
Ипак, приче се нису могле зауставити. Свуда се говорило о смрти проузрокованој тровањем. Али у оно време то се није могло тако лако и доказати.
Три дуге године истраживао је професор Еберт архиве од Стокхолма до Париза, тражећи записе очевидаца из оног времена, како би бацио ново светло на драму умирања у Стокхолму.
На основу докумената створена је једна прилично јасна медицинска слика. Сходно тој слици, филозоф је од самог почетка боравка у Шведској патио од болова у желуцу и вртоглавице. Онда се појавио јак секрет из носа, што указује на типичну „арсенску кијавицу“. Осмог дана болести краљичин лични лекар видео је у мокраћи филозофа оно што је најгоре. Била је то крв. И то је указивало на интоксикацију.
Професор Еберт је навео и вероватног атентатора. Слободоумни филозоф отрован је, наводно, руком свештеника Франсоа Виогеа, који је с њим становао у француској амбасади - под истим кровом. Атентат на филозофа изведен је отровном нафором.
Оно што личи на заверу сличну Ден Брауновим, изазвало је данас доста велику дебату. Ролф Пузтер, хамбуршки истраживач, заокупљен Декартом, презентовао је својим колегама јасан доказ о Декартовом убиству отровом. Та теза је врло вероватна, тврди и учени Манфред Баун, који је суиздавач „Кантових студија“. Међутим, Женевијев Родис Луис, Декартова биографкиња, мисли да је та прича о тровању будалаштина.
Неспорно је следеће: смрт мислиоца догодила се у време велике мржње између католика и протестаната.. Последње борбе тридесетогодишњег рата тек су завршене. Два хришћанска лагера – католички и протестантски, задала су један другом ужасне ране, све у име Бога и вере. Пола Европе било је у пепелу.
На том опустошеном пољу Декарт је желео да постави рационалне темеље. Формулисао је једну од најчувенијих реченица у филозофији: „Cogito, ergo sum“ - „Мислим, дакле постојим“. Међутим, клер којим је управљао Рим, био је још увек моћан. Већ је био присилио Галилеја на порицање сопствених идеја (1633), што је био тежак ударац за све модернисте тог доба.
Из предострожности, Декарт се склонио у Холандију у којој је био скривен и Британац Џон Лок и у којој је Томас Хобс штампао своје књиге.
„Значај Холандије као једине земље која је у 17. столећу дозвољавала слободно мишљење, још није довољно добро процењен“, писао је филозоф Бертранд Расел.
Али, и у земљи лала, морало се бити на опрезу. Неке списе Декарт је објавио анонимно. У јавном животу играо је улогу доброг католика, а омиљена изрека била му је: „Larvatus prodeo“ („Носећи маску идем сопственим путем“).
Декарт никада није много радио нити читао, тако да су његови доприноси математици били резултат необично велике концентрације у кратким временским периодима. Бертранд Расел допушта да је Декарт уживао у улози отменог аматера који се правио да ради мање него што заиста ради. То би можда објаснило огромна и скоро невероватна Декартова достигнућа уз исто тако невероватно мали уложени труд.
Франсоа Виоге, августинац, студирао је на Сорбони и био је значајан човек у свом реду. Истовремено, служио је папи као апостолски мисионар за северне земље. Требало је да Риму поврати изгубљени терен.
Тај свештеник кренуо је на посао прикривено, али са успехом. У једној тајној депеши Виоге је обавестио Рим о добрим надама да ће се краљица вратити у скуте старе цркве. То се и догодило.
У овоме је професор Еберт видео мотив за убиство Декарта. Свештеник се одраније жалио да кућни учитељ просветитељских намера утиче на краљицу, што може довести до њеног удаљавања од Рима и католичанства. Тачно је да је Декарт своју ученицу желео извести на рационални пут. Он би на велики сто распростирао цртеже и мапе неба, објашњавајући законе небеске механике. Са становишта Виогеа, то је било ужасно. Сматрао је да се тако нешто мора оставити само Господу.
У вечерњим сатима оба Француза седела би често у француској амбасади испред камина, жучно расправљајући, пре свега о евхаристији. Католичка црква и данас сматра да је хлеб у облику нафоре заиста Христово тело и да вино заиста оличава његову крв, и то никако симболично, него стварно.
Декартово гледиште о томе било је да католичко веровање, у ствари, представља сујеверје. Његове теорије о физици говориле су му да је транссупстанцијација немогућа. На тај начин, суштину ритуала причести довео је у питање.
Али, да ли је то било довољно да један свештеник почини убиство? Било како било, отац Виоге, човек непоколебљивог веровања, желео је да своју оданост папи јасно докаже. Виоге се одлучио на акцију. Последица те акције била је Декартова болест која је почела с тешким пробадајућим боловима са десне стране стомака.
Данима су га мучиле температуре и недостатак апетита, а тело је патило због јаких болова. У осмом дану болести лични лекар је записао: „И даље подригивање, црно повраћање и неравномерно дисање“ – све то јасни су докази тровања арсеном. Сумње на атентат побуђује и околност да је филозоф непосредно пре појаве болести био на причести. Миса се одиграла у малој капели у дворишту француске амбасаде. Нафору је делио отац Виоге.
„Било је прилично лако ставити мало арсеника у нафору и онда је дати жртви“, тврди професор Еберт. Смртна доза арсена износи око 0,1 грам. Иако Еберт као историјски детектив нема чврсте доказе у рукама, успео је да реконструише низ индиција.
Тровање није било ништа необично. Папа Александар VI и његов син Чезаре Борџија, слали су на онај свет своје непријатеље користећи бели прах арсена. Језуита Хуан Маријама (умро 1624), сматрао је арсен дозвољеним средством за уклањање неверника. Изгледа да је папа Урбан XIII и сам био жртва тровања, и то нафором.
Осмог дана својих мука, Декарт је изненада затражио вино, помешао га је са дуваном, желећи да повраћа. Професор Еберт тврди да је тај поступак имао смисла једино уколико је Декарт посумњао да је отрован.
За спас је било сувише касно. „Све је готово“, нотирао је лекар. „У желуцу и цревима настало је крварење.“
Накратко пре Декартове смрти појавио се Виоге поред болесничког кревета. Самртник није више могао говорити. Његове очи биле су отворене и укочене.
Присутни су молили свештеника да самртнику да опрост како би Декарт био ослобођен свих грехова, чиме би му се отворио пут - директно у рај. Али Виоге је тражио изговоре и није урадио оно што је од њега тражено. Због тога професор Еберт у својој књизи о Декартовој насилној смрти пише: „Све што је католички свештеник желео био је пакао у који ће Декарта послати најкраћим путем.“ Филозоф је умро 11. фебруара 1650. Сахрањен је у Шведској. Кристина је абдицирала и пришла католицима 1654, што је био један од тежих пораза протестаната, а Декартова дела црква је забранила 1663. После много преговора Шведска је вратила Француској Декартове кости, које су и данас испод споменика у Сен Жермен де Преу. Лобања славног човека пристигла је у Француску 1822. и сада је у једној музејској витрини у Паризу, док је Декартов дух свуда наоколо. 

Момчило Б. Ђорђевић

Извор: НИН