Borba za štipaljku i žicu

Vašington, oktobra – „Gaće na sunce” – tako bi mogao da se nazove rastući pokret u Americi koji se bori da povrati jednu od građanskih sloboda koju je uzela država – pravo da pojedinci svoj veš suše na otvorenom, uz pomoć razapete žice i štipaljki, što se u najvećem delu ostatka planete smatra podrazumevajućim.

Koliko je tema ozbiljna potvrđuje i to što joj je „Njujork tajms” pre neki dan posvetio svoj redakcijski uvodnik, time su se bavile velike TV mreže i ostali veliki dnevnici i magazini. Na Internetu je aktivno mnoštvo sajtova i diskusionih foruma o ovoj temi, koja je naročito popularna u studentskim zajednicama na univerzitetima, među generacijom koja je odrasla znajući samo da se veš suši – samo u mašinama za sušenje.

U debati se potežu argumenti kulture, ekonomije, ekologije i politike. Da sve nije tako jednostavno, potvrđuje i podela na dva tabora koji potežu slične argumente: jedni misle da je reč o pravu pojedinca da čini ono što mu je volja, dok drugi insistiraju na pravu zajednica da definišu pravila.

Uglavnom, javno izlaganje veša pogledima ovde je nešto što se ne preporučuje i uglavnom izričito zabranjuje. To piše u svakom ugovoru za iznajmljivanje stana, dok kućevlasnici to prihvataju u kupoprodajnom dokumentu. Sva ovdašnja naselja, predgrađa velikih urbanih centara, imaju svoja „udruženja kućevlasnika”, koja propisuju urbanu estetiku (koja je ovde inače na izuzetno visokom nivou), od toga da vam travnjak mora uvek biti uredno pokošen, da dvorište ne sme da bude ograđeno, do boje fasade. Jednom doneta, ta pravila mogu da se menjaju samo ako se sa tim pisano saglasi 80, a ponegde i sto odsto stanovnika te „mesne zajednice”, što se veoma retko dešava.

Zabrana je motivisana kako estetskim, tako i ekonomskim razlozima. Smatra se da je prizor košulja, potkošulja i ostalog na razapetoj žici pouzdan dokaz da neko sebi ne može da priušti mašinu za sušenje, da je dakle siromašan. A siromasi u susedstvu obaraju cenu nekretnina, što njihovi vlasnici, naravno, nipošto ne žele.

Amerikanci, navikli na udobnost, u svojim stanovima i kućama danas imaju preko 80 miliona mašina za sušenje (na 300 miliona stanovnika). Mašina za veš i ona za sušenje prodaju se kao jedan komplet. Stambene zgrade po pravilu imaju jednu ili više zajedničkih vešernica sa ovim uređajima na svakom spratu. Pokreću se ubacivanjem novčića, ili, ako su novije, karticama sa čipom.

Kako je onda nastao pokret protiv sušenja veša na struju? Začet je kao deo ukupne akcije u borni za štednju energije i sprečavanje klimatskih promena. Izračunato je da je, posle frižidera, mašina za sušenje najveći rasipnik električne energije u domaćinstvima. Prema zvaničnim procenama Departmenta za energiju, ovaj uređaj troši šest odsto kućne struje, dok aktivisti pokreta tvrde da je u pitanju između 10 i 15 odsto. Svaka sušilica, uz to, svojom potrošnjom energije godišnje u atmosferu izbaci tonu ugljen-dioksida, koji je glavni izazivač zagrevanja planete.

Trenutno samo 10 od 50 američkih država ima zakone koji izričito uskraćuju prava udruženja kućevlasnika da ograničavaju instaliranje sistema koji koriste solarnu energiju – a aktivisti pokreta za slobodno sušenje veša se bore da u tu kategoriju, kao „uređaje s pogonom na sunce i vetar”, uvrste i konopac sa štipaljkama.

Zakonom je „zabranjeno da bude zabranjeno” javno sušenje veša sada samo u Koloradu, Mejnu, Floridi, Juti, Mejnu i na Havajima.

Na čelu kampanje je trenutno „Pokret za veš”, udruženje koje na svom veb-sajtu iznosi sijaset argumenata u prilog ukidanja restrikcija za sušenje, od navođenja primera Italije gde veš na struju suši samo tri odsto domaćinstava, pa do zastrašivanja podacima da mašine za sušenje godišnje u Americi izazovu 17.700 požara sa 15 smrtnih slučajeva.

Jedan britanski producent je snimio i dokumentarni film s naslovom „Sušiti za slobodu”, koji je na engleskom igra reči – od „Umreti za slobodu” razlika je samo u jednom slovu. Film se inače bavi umiranjem: primerom jednog ubistva posle komšijske svađe u državi Misisipi – ubica je izgubio živce posle višegodišnjeg sporenja sa susedom oko sušenja veša, pa je stvar rešio potezanjem pištolja.

U diskusiji koja se razvila na sajtu „Njujork tajmsa” posle uvodnika o slobodi sušenja, najdalje je otišla jedna čitateljka koja je ritual prostiranja veša opisala ko umetnički čin i estetski doživljaj: pogled u nebo, štipaljke u ustima... ali je na kraju priznala da po kiši ipak uključuje mašinu.

U anketi koja se na sajtu „Pokreta za veš” vodi od januara ove godine, pitanje glasi: „Da li je dobra ideja da se žica za veš postavi u dvorištu Bele kuće?” „Da, naravno”, zaokružilo je 97 odsto učesnika.

Na potezu je prva dama – Mišel Obama.