Деменција, болест која се шири

Токсични муљ у мозгу
 

Господин Н.Н. одликује се финим манирима и ко год га види схвата да се ради о негованом интелектуалцу. Пре неколико недеља рекао ми је: „Лепо је да сте најзад и ви стигли“ и додао „Морам рећи да је на одељењу све у најбољем реду“. Онда је у свеску коју је претходно држао под пазухом леве руке уписао неколико речи и додао: „Био сам напољу са децом, видите их већ тамо на крају парка. Штета што више не желе да се играју лоптом.“ Када је завршио реченицу, изненада се окренуо, отворио врата собе и нестао. Господин Н.Н. живи више од годину дана у дому за неговање болесника јер болује од узнапредовале Алцхајмерове болести која је у суштини један од облика незаустављивог пропадања можданих функција.
Госпођа К.К. годинама је радила као стручњак за дотеривање и декорацију свечаних просторија, а међу муштеријама је позната као одличан организатор и перфекциониста. Њен супруг тврди да је заљубљеник у детаље, а да је испољила прве знаке чудног понашања пре девет година. Већ у то време, тешко се сећала где се налази усисивач за прашину. Није се сналазила у раду са пеглом нити у руковању посуђем. Деца су приметила да је из дана у дан постајала све заборавнија. Онда су неуролози дијагностиковали деменцију као последицу процеса у чеоном и слепоочном режњу мозга. Кад су симптоми болести почели да напредују, госпођа је имала 52 године. Данас живи у приватном прихватилишту за бригу о старим и дементним.
И у лаичким круговима зна се да су губитак памћења, Алцхајмерова болест и деменција, проблеми старих особа, најчешће оних који су већ у другој половини осме деценије, или су ушли у девету. Зачуђујуће је да је много болесника са тешким поремећајем памћења, у ствари, у најбољим годинама. У неуролошким амбулантама, које се баве неуропсихологијом и њеним патолошким аспектима, има много особа између 50. и 60. године. Каткад, појаве се и они који су у четвртој деценији. Њих неуролози сврставају у групу пресенилно дементних болесника. Те особе, са пресенилном деменцијом, обично су на средини професионалног живота, а многи још имају малу децу.
Новији резултати истраживања показују да се Алцхајмерова болест, једна од виших форми деменције, јавља много раније него што се региструју симптоми, тј. пре него што покаже озбиљан губитак памћења. И заиста, из тих резултата може се видети да болест захвата све узрасне групе и сва животна доба, почев од четврте деценије па надаље, али доминирају старије особе. Тако, на пример, од стотинак хиљада дементних особа у Србији, највише је старијих од 80 година, а свака трећа особа која има више од 90 година пати од значајног поремећаја когнитивних функција услед тешког губитка меморије. За сада је мање позната чињеница да је свака хиљадита особа у старосној групи од 45. до 65. већ погођена процесом деменције. Пресенилно дементних особа у Србији има око 2.000 и сваке године се појављује 10 до 15 нових случајева.

ПРВИ ЗНАЦИ: Многи људи су забринути кад забораве ПИН код своје кредитне картице, кад затуре и не нађу кључеве аутомобила и не могу да се сете датума венчања. Међутим, то нису безусловни знаци Алцхајмерове болести. Озбиљни знаци су тек кад је немогуће изаћи на крај са свакодневном рутином која је неопходна у кући, на улици и послу. Многи болесници у почетку живе у убеђењу да су проблеми настали због стреса, тешког назеба или депресије. Ова самодијагноза често је тачна. Међутим, у већини случајева није.
Уз помоћ компјутеризоване томографије и анализе биохемијског састава мождано-кичмене течности, која се добија лумбалном пункцијом из кичменог канала, неуролози су у могућности да дијагностикују ране стадијуме деменције и то без икакве сумње. Пацијент, родбина и лекар, од самог почетка осећају нелагоду, не верујући да је реч о нечем тако озбиљном као што је деменција. Особе које схватају да им је памћење озбиљно оштећено, али су у релативно добром стању, због осећања срамоте прикривају оно што им се догађа или багателишу симптоме и знаке болести. Због тих симптома у кућама и становима старијих особа постоје права брда хране, конзерви, пића и других намирница које су заузеле слободне полице у шпајзевима и подрумима. То је разлог због чега се неки сениор не враћа кући после куповине у оближњој бакалници. По правилу не зна пут којим се долази до куће. То је разлог због чега бака усред лета облачи бунду и у подне излази у шетњу. Необично понашање и поремећено памћење једно време прикривају се успешно. Породица на крају схвата шта се догађа и исправно интерпретира типичне симптоме као што су хронична заборавност, збуњеност, потпуна неспособност обављања рутинских послова и необично агресивно понашање и асоцијалност.
Деменција је тешка дијагноза и представља проблем, не само за породицу, него и за лекаре. Лекари су у незавидној ситуацији јер они обавештавају породицу и, наравно, често је доводе до стања шока. На питање – има ли лека, обично одречно одмахују главом.
Упркос вишедеценијским истраживањима, још немамо неко фармаколошко чудотворно средство које би отклонило деменцију. У Алцхајмеровој деменцији одигравају се запаљенски процеси ниског интензитета у можданом ткиву, при чему се формирају талози метаболичког отпада, који се називају плаковима, а из њих се постепено излучују токсичне супстанце које разарају нервне ћелије. Због тога се мозак скврчи, смањује му се запремина, а интелектуални потенцијали постепено и свакодневно се смањују. Медикаменти који су на располагању, заснивају се на хемијским материјама, попут допецила, галантамина, ривастигнина и мемантина. Међутим, ни једна од њих не лечи већ само успорава деменцију. Срећом, када ове супстанце постигну довољну концентрацију у крви и ткивима, одлажу дефинитивно руинирање несрећног болесника. Ипак, болесник тако добија додатну годину нормалног живота, понекад и две. То је велика ствар, јер погођена породица може посветити пуну пажњу оболелом члану.
Временски добитак који се постиже пилулама донепецила, у просеку продужава нормалан живот за 18 месеци.
Продужење живота, међутим, није увек могуће. Неке здраве особе постављају умесно питање: „Да ли се продужавањем живота продужавају и патње болесника, што он сигурно не жели, као ни његова породица.“ Многа од питања постављених на ову тему, до данас су остала без одговора.
Немачки филозоф Валтер Јенс, пре више година, отписао је тзв. пацијентско располагање животом, којим се одбија било који метод продужења живота, уколико дође до развоја деменције Алцхајмеровог или другог типа или се неповратно изгуби свест. Међутим, у каснијим стадијумима деменције, у којима је личност руинирана, обично се јавља силна жеља за животом... Тако је и филозоф Јенс, разболевши се од Алцхајмерове болести, више десетина пута дневно понављао жени: „Не дозволи да умрем, не дозволи да умрем.“
После постављања дијагнозе деменције, пацијенти живе у просеку 5–15 година. Проблем је то што се расположиви лекови, ма како били недовољно ефикасни, дају сувише касно и сувише касно испољавају ефекте. Због тога је постављена нова стратегија, која би требало да ублажи и спречи допунска разарања мозга.
Истражује се могућност вакцинације, која би деловала превентивно, спречавајући стварање плакова. Клинички огледи у том правцу, нажалост, прекинути су, јер је добар број пацијената доживео тешке компликације. У међувремену су се појавиле нове могућности за имунизацију, од којих се очекује да ће имати мање споредних и непожељних ефеката.
Те нове могућности вакцинације довеле би до смањења стварања штетних бета амилоида, који просто цуре из масе постојећих плакова.
Уз помоћ добро планиране генске терапије, лекари су покушали да подигну концентрацију ензима ИДЕ, који је, у суштини, супстанца која прилично лако разара плакове у мозгу болесника од Алцхајмерове деменције.

Будућа терапија против деменције гради се на чињеници да ће у будућности болест бити много раније дијагностикована. Многи неуролози мисле да би се почетак Алцхајмерове болести могао утврдити 20 или 30 година пре појаве првих симптома. У тим раним тренуцима започиње таложење токсичног муља који разара нервно ткиво, пре свега у можданом стаблу. (Мождано стабло је део у коме се налазе контролни центри за све виталне функције, а анатомски је постављено између почетног, тј. вратног дела, кичмене мождине и централних структура у мозгу, између обеју хемисфера, тако да мозак изгледа као крошња дрвета на свом стаблу. У анатомској таксономији мождано стабло чине продужена мождина и понс (спојница), али се у практичној хирургији сматра да је и мезенцефалон (међумозак) у коме су рефлексни оптички и акустични центри, део можданог стабла. Прим .прев.) Експерти за Алцхајмерову болест и остале типове деменције, утврдили су да болест напредује од можданог стабла нагоре, према осталим регионима мозга, и то нарочито према онима у којима се одигравају процеси меморисања и који диригују понашањем људи. Када се открију први поремећаји функције ових региона, онда се открива и почетак болести.
Лекари користе један појам за лаке поремећаје можданих функција, који је у стручним круговима познат као Mild Cognitive Impaiment (MCI), тј. благи поремећај мисаоних процеса. У неким европским центрима већ је у примени брзи тест за откривање преклиничких стадијума болести. Тест се заснива на регистровању брзине реакције 10. можданог нерва, (nervus vagus) који је иначе познат по томе што регулише темпо и снагу рада срчаног мишића као и акције гркљана и желуца.. Овај тест сматра се врло ефикасним и безопасним и ускоро ће постати део клиничке рутине.
На недавном Светском конгресу о Алцхајмеровој болести у Бечу, много се дискутовало о новијим методама раног препознавања ове болести. Чак и међу експертима није постигнута сагласност о поремећајима мисаоних процеса, као последици физиолошког процеса старења нити о MCI који се рачуна као предстадијум деменције. Ствар је у томе што само један, додуше значајан, део особа са MCI, касније прелази у Алцхајмерову болест. Многи мисле да симптоми могу бити прикривени и да је потребно применити сва могућа техничка средства, укључујући и томографије позитронских емисија (ПЕТ). Уз помоћ компликованог и скупог дијагностичког поступка, може се видети који делови у органу за мишљење више не функционишу, који функционишу мање ефикасно и, на крају, који су региони нормални. За сада постоји једна америчка биотехнолошка организација под називом ABIANT, која је специјализована за анализе података са ПЕТ-а. Виђено је да се први знаци можданих оштећења јављају у пределу хипокампуса. То је важан регион у процесу краткорочног и дугорочног памћења, а налази се са унутрашње стране слепоочног режња, и лево и десно. Хипокампус процесуира примљене податке и представља центар укупних упамћених података. Када нека особа са благим поремећајем мисаоних процеса током прегледа на ПЕТ-у испољава благу и снижену активност хипокампуса у току решавања специјално формираних тестова за процену меморије, онда су изгледи да ће оболети од Алцхајмерове болести 15 пута већи него када је активност нормална или близу нормали.
Постоје и комерцијални генски тестови који показују колика је вероватноћа појаве одређених врста деменција. Најмање тридесетак различитих сегмената наследног материјала, тј. ДНК, може се узети као маркер ризика за Алцхајмерову болест. Међу њима су тзв. Апо-е ген. Особа која носи Апо-е 4, изложена је вишеструко већем ризику за Алцхајмерову болест него особа без тог гена. Међутим, ко насупрот овоме носи Апо-е 2, има срећу да је за њега, бар статистички гледано, ризик од Алцхајмерове болести минималан.
Консеквенце које настају коришћењем генских тестова, могу бити врло озбиљне за милионе 30-годишњих и 40-годишњих пацијената, који изненада и врло рано сазнају да могу бити жртве катастрофалне Алцхајмерове болести. На овако нешто нико није спреман нити се о томе раније много говорило. Сада се види да је много људи живело дуго година релативно без проблема и потпуно неупадљиво, не знајући да су жртве Алцхајмерове болести која напредује и која ће их пратити до краја живота. У почетним стадијумима, сви болесници су потпуно независни тако да се поставља питање које има практични значај, а које се своди на тражење одговора: колико дуго ћу моћи да возим аутомобил, да путујем сам или да обављам самостално своје банковне послове.
Није ни од какве помоћи истицање тамних слика и неизвесне будућности оболелих. Настајање деменције, срећом, не мора бити судбина свих старијих особа, поготову што постоје назнаке да се она може спречити и успорити већом интелектуалном и физичком активношћу.
Глобална индустрија лекова и здравља одавно је схватила да пред собом има моћну циљну групу у којој се налазе озбиљни болесници са деменцијом, било да је она Алцхајмеровог типа, благ когнитивни поремећај или су то заборавни хипохондри који чезну за пилулама које ће им побољшати памћење. Осим тога, свима је јасно да повећана дужина очекиваног живота собом носи и повећи број дементних пацијената, који ће се удвостручити у наредних 30 година, и који ће напунити касе концерна фармацеутске индустрије. Годинама расте продаја препарата на бази екстракта гинко билоба, чак се ради и о апотекарском бестселеру. Рекламе обично подвлаче енергију коју препарати одговарајућих произвођача обезбеђују заборавном органу за мишљење.
Међу експертима за Алцхајмерову болест, пропагирају се четири превентивна стуба против свих врста деменције.
Висок крвни притисак сматра се озбиљним фактором ризика, а његово снижење врло потентним оружјем против свих врста деменције. Позитивно делују и ниске вредности масти у серуму. Врло важно је регулисати концентрацију шећера у крви, односно избећи дијабетес;
Као препорука за најбољи начин исхране узима се медитеранска кухиња, која подразумева много рибе, маслиновог уља, много воћа, поврћа и мало алкохола. Дозвољено је црвено вино, али умерено.
Редовне и озбиљне физичке вежбе, које подразумевају, пре свега, брзо ходање у трајању од по пола сата свакодневно. Сматра се да су физички напори довољни тек онда када се тело добро озноји. Доказано је обнављање нервних ћелија у хипокампусу после вишенедељног излагања физичким напорима;
Што чешће ангажовање интелектуалних потенцијала и што чешћи друштвени контакти, сматрају се идеалним фитнес програмима за душу и за наш орган мишљења.
Колико ће дуго и колико добро ће деловати овај, изненађујуће једноставни и природни превентивни програм, показали су недавно експерти са Техничког универзитета у Минхену. Испитивањем часних сестара у Баварској, установљено је да оне које су радиле као учитељице од деменције оболевају десет пута ређе од сестара из истог манастира које, међутим, нису тако често решавале проблеме везане за интензивно размишљање... Руководилац студије, епидемиолог Хорст Микел, тврди да је добијени резултат испитивања у сагласности са тезом која говори да је духовна активност једна од кључних баријера за настанак деменцијалних тегоба, међу којима су најпознатије оне од Алцхајмерове болести. 

Хроника деменције

Постоје најразличитији узроци деменције и пропадања мозга: Алцхајмерова болест, васкуларна деменција због поновљених минималних и осредњих можданих удара, болест Левијевих телашаца, и фронтотемпорална деменција. Највећи део (50-60 одсто), отпада на Алцхајмерову болест. Ток деменције је незаустављив и тешко променљив, и увек представља растанак са стварношћу, иако се одвија на „рате“. Уопште узето, људски мозак се састоји из 30-100 милијарди нервних ћелија, које међусобно формирају око 10.000 спојева за преношење информација из једних на друге регионе мозга. Ови спојеви називају се синапсама. Алцхајмерова деменција почиње стварањем талога у можданом стаблу, а затим се тај процес шири на цео мозак. При том се одиграва прави уништавајући поход на нервне ћелије, које прво губе способност међусобних спојева и преношења информација и, на крају, изумиру. Плакови у мозгу представљају неку врсту талога и отпадног материјала који мозак не може даље разграђивати. Грудвице наталоженог токсичног бета 42-амилоида и тау-влакана у слепоочном и теменом режњу мозга, прекидају међусобне спојеве нервних ћелија – неурона, и због тога неурони нестају.

Као последица масовног губитка неурона долази до недостатка неуротрансмитера познатог као ацетилхолин. Овај преносилац порука неопходан је централном нервном систему, јер без њега нема ни учења ни памћења. Последице су у почетку озбиљни проблеми у краткорочном памћењу. У многим можданим регионима, а нарочито у оним за обраду мириса, долази до разарања можданих ћелија изнутра. То се догађа дејством тау протеина, који се могу хемијски доказати у кичмено-можданој течности и нервним влакнима. Поремећаји у осећању мириса представљају обично ране симптоме болести.

У фронталном режњу и хипокампусу, повећава се и најзад ствара висока концентрација неуротрансмитера, знаног као глутамат. Његова висока концентрација проузрокује проблеме јер ћелије које су њиме презасићене, прелазе у стање пренадражености и губе своју функционалну способност.

Због свега, мозак континуирано губи масу и ранији учинак. У почетку настају лаки и тешко приметни дефицити у учењу и памћењу, а затим се постепено повећавају. Губи се концентрација, свест се замрачује и ремети се оријентација у времену и простору. Болест се компликује и озбиљним психичким променама, попут депресије и агресивности. За депресију је типично да скраћује очекивану дужину живота у млађих особа, тако да, од почетка болести па до смрти, углавном пролази 5 до 15 година. У последњем стадијуму обољења, болесници су у потпуности беспомоћни, потребне су им нега и помоћ, углавном нису способни за кретање, говор и за самостално узимање хране. Многи дементни болесници умиру због последица инфекције или запаљења плућа. Медикаменти у текућој употреби, углавном блокирају ензим ацетилхолинестеразу и отежавају дејство глутамата. Ови лекови успоравају ток болести, али је не заустављају. 

Живети с деменцијом. Али, где и како?
Неговање дементне особе гура породицу у хаос. Свака помоћ уистину је благодет. Највећи број особа са деменцијом, знатно изнад 80 одсто, живе код куће са децом и унуцима. Већина њих то и жели јер мисле да нема ничег горег од одласка у дом за старе.
Почетни стадијум болести одликује се релативно благом клиничком сликом, јер су пацијенти одговорни и у стању су обавити свакодневне послове. Уколико их је болест погодила раније него обично, онда их елиминише из професионалног живота прва, и обично тачна, дијагноза, поставља се у неуропсихолошким амбулантама, у којима се касније анализирају сви могући проблеми и покушава се с прављењем индивидуалне стратегије за будућност.
У даљем току болести, која неумитно напредује, помоћ пружају патронажне службе, али оне нису увек стручно добро профилисане. У сваком случају, олакшава се нега болесника. Нега се састоји од купања, тоалете, шишања и бријања, али и куповине неопходних намирница, припремања јела. Често се, уместо болесника, патронажно особље бави рискантним кућним активностима, као што је руковање врелим плотнама штедњака или отварање конзерви итд. Осим подршке у свакодневним стварима, дементним пацијентима неопходна је и редовна мобилизација, која се изводи типским гимнастичким вежбама. У многим европским земљама постоје специјализоване неуролошке клинике у којима се чланови породице обучавају техници и начину опхођења са болесницима. То су углавном практичне ствари, попут начина реакције на немир дементног болесника и његову агресивност. Свака помоћ је драгоцена у кућној нези, јер један од брачних партнера, који брине о болесном супругу или супрузи, брзо долази до граница телесне и духовне издржљивости. Поред тога, начин становања и, уопште, цео стан мора бити прилагођен пацијенту са узнапредовалом болешћу. Тушеви, каде за купање, тоалети, кухиња, кревет и аутомобил, морају бити тако постављени и прилагођени да се минимизује вероватноћа повреда услед пада или вожње аутомобила. У Немачкој, на пример, каса здравственог осигурања даје 100 до 200 евра месечно како би се обезбедило само чување и минимална нега.
Када чланови породице или неке друге особе обезбеђују негу, додељује се помоћ у зависности од стадијума, тј. тежине болести:
• 250 евра за први стадијум
• 420 евра за други стадијум
• 675 евра за трећи стадијум
Када негу преузме професионална служ­ба, каса здравственог осигурања обез­беђује:
• 420 евра за први стадијум
• 480 евра за други стадијум
• 1.400 евра за трећи стадијум

Двадесетчетворочасовни надзор неопходан је већ у средње тешким случајевима болести. То је нарочито значајно и важно за оне који нису непрекидно са члановима породице. Многима од њих потребна је помоћ у извођењу било које рутинске дневне активности, а током ноћи не могу бити остављени сами, јер дементни болесници имају потпуно измењен ритам дан-ноћ и повишен нагон за променом места на коме се налазе, што је, наравно, опасно.
На Интернету се налази много понуда за двадесетчетворочасовну бригу о пацијентима, са врло различитим ценама, заснованим на врло различитим калкулацијама. Цене двадесетчетворочасовне неге, у већини случајева су врло високе, јер је за неговатељицу или неговаоца потребна засебна просторија, морају му се гарантовати слободно време и одмор. Осим тога, онај који негује дементног болесника може и сам оболети од нечега, може бити преморен, а често се дешава да напусти посао - из разумљивих разлога. Домови за старе обезбеђују двадесетчетворочасовни надзор и располажу обученим стручњацима, међу којима су болничари и медицинске сестре. У домовима се персонал мења у регуларним размацима. Цене су различите. У Београду, нпр. двадесетчетворочасовни надзор у приватном дому за старе мора се платити 550 евра, што покрива све осим лекова. У Немачкој, месечна надокнада за приватни смештај износи 3.000–5.000 евра. Оно што није најбоље решено јесу обавезе домова за надокнаду у случају повреде или неких других штета које настају радом са болесницима.

Извор: https://www.nin.co.rs