Dogovor bira akademika
2009-10-18 07:50
Eto razloga što gotovo nijedni izbori za nove članove u SANU ne prođu bez talasanja, međusobnih optužbi, iznošenja prljavog veša... Do dana predviđenog za glasanje, priče o kandidatima samo se šapuću po hodnicima SANU, a u javnost stignu tek kad se izbroje glasovi i to, po pravilu, iz usta onih koji su ostali ispred vrata zgrade u Knez Mihailovoj.
Tako je i sada, uoči izbora za nove redovne i dopisne članove, zakazane za peti novembar. A tako je bilo i na gotovo svim prethodnim glasanjima.
U posleratno vreme kandidati, sporni po akademskim kriterijumima, ali neprikosnoveni autoriteti u društvu, birani su jednoglasno. Jedno od prvih "problematičnih" imenovanja u redove SANU bilo je kada je za počasnog akademika 11. novembra 1948. godine izabran Josip Broz Tito.
- Niko nije podigao ruku protiv. Samo se šuškalo po kuloarima o suludosti tog poteza - komentariše za "Novosti" mr Dragomir Bondžić, saradnik Instituta za savremenu istoriju. - Dve godine kasnije, opet jednoglasno, izabran je Moša Pijade, i to ne na umetničko odeljenje, nego na odeljenje društvenih nauka. Edvard Kardelj postao je akademik 1959. godine. Obojica su direktno postali redovni članovi, bez obaveznog "dopisničkog" staža. Bilo je dosta protivnika ovih političkih izbora, ali se nije govorilo naglas. Štampa i zvanična dokumentacija tog vremena ne pišu o njima.
Zabeleženo je, objašnjava naš sagovornik, kako Tito nikada nije učestvovao u radnim sastancima Akademije, ali je dolazio 1952. godine na otvaranje nove zgrade u Knez Mihailovoj, kao i na druge svečanosti. Ostali su dopisi u kojima ga predsednik svakog puta poziva na skupštinu Akademije, i oni u kojima se Tito ljubazno izvinjava jer je sprečen da dođe.
- Akademija je neposredno posle rata za komunističku partiju bila tamni vilajet. Trebalo je nekako ubaciti komuniste u njene redove. Smatralo se da je ova institucija reakcionarsko leglo koje treba razoriti. Čule su se i ideje da se rasturi članstvo i iznova formira sa novim, podobnijim kadrom - objašnjava Bondžić posleratne prilike. - Prvi skandal u Akademiji izbio je kada je odbijen Vladimir Nazor. Akademici su nazivani srpskim šovinistima i buržujima.
Burna je bila i 1952. godina, kada na izborima propadaju Milan Bogdanović, Petar Lubarda i Marko Čelebonović. U štampi su, kaže ovaj istoričar, usledile salve protesta dirigovanih sa vrha države.
U jednom dokumentu upućenom Titu, iz 1965. godine, zabeleženo je kako je među 69 redovnih članova, 11 komunista (među njima i tadašnji predsednik Velibor Gligorić), 17-20 reakcionara, a ostali su okarakterisani kao "idejni međuprostor". Tehničko odeljenje ocenjeno je kao "najgore", a za medicinsko je rečeno da je poslednjih nekoliko izbora "poboljšalo strukturu".
Decenijama je KP i te kako brinula o strukturi i podobnosti članova SANU. Upućeni kažu, tek sa Memorandumom pisanim 1986. godine gasi se zaista partijska ćelija u najprestižnijoj naučnoj i umetničkoj instituciji.
Hroničari beleže i da je nedavno preminuli Dušan Kanazir, po isteku predsedničkog mandata, rekao kako su pojedini umetnici previše "talasali". Ovoga puta nije se mislilo na unutrašnja, već na državna pitanja.
Ni izbori novijeg doba nisu prošli bez "talasanja". Na poslednjim izborima, pre tri godine, najviše prašine podiglo se oko kandidature akademika Vojislava Stanovčića za redovnog člana. Njemu je zamereno što je pisao predgovor i bio recenzent knjige "Politika" Endrua Hejvuda, u kojoj se kaže da su "Srbi genocidan narod". Još veći problem je što je ova knjiga uvrštena među studentsku literuturu FPN-a. Pred akademike i širu javnost priča je dospela zahvaljujući dr Emilu Vlajkiju,
a izboru se usprotivio akademik Mihajlo Marković. Stanovčić je ovoga puta kandidovan za redovnog člana, i to uz podršku više od dve trećine kolega sa Odeljenja društvenih nauka.
Iste godine iz ruke u ruku išlo je nepotpisano pismo u kome se tvrdi da se izborom Momčila Grubača za akademika urušava ugled ove naučne u umetničke ustanove. Anonimni autor, verovatno neko od takmaca, pisao je kako je 14 od 22 dela navedena u Grubačevoj bibliografiji, zapravo tumačenje jednog zakona - o krivičnom postupku.
Burna je bila i prethodna izborna 2003. godina. Pojedini su osporavali i naučni autoritet Jovana Hadži-Đokića, koji je tada primljen u SANU, a sada je, sa podrškom odeljenja medicinskih nauka, predložen za izbor u redovno članstvo. Kosti Čavoškom, koji je te godine ušao u redove Akademije, kolege su zamerale što je predsednik odbora za odbranu Radovana Karadžića. A akademiku Tiboru Varadiju, koji je izabran za redovnog člana, što je bio višegodišnji direktor "Soroš fondacije".
Omanulo se u izbornoj proceduri, pa pisci Dušan Kovačević i Milisav Tešić nisu dobili podršku za imenovanje u redovne članove, jer, prema Statutu SANU, moraju bar šest godina da rade kao dopisni članovi.
Izbore 2000. godine akademik Matija Bećković okarakterisao je kao jedne od srećnijih. Do tada je bio najmlađi član Odeljenja jezika i književnosti, a onda je to postao njegov kolega Dušan Kovačević. Glasanje za kandidate došlo je posle petooktobarskih promena, pa je i to bio jedan od činilaca odluke "za" ili "protiv" nekoga. I tada je na listu kandidata došao jedan ministar zdravlja - Milovan Bojić. Dobio je jedva deset glasova i do danas ostao ispred zgrade u Knez Mihailovoj 35. Sada je "na vratima" njegov kolega Tomica Milosavljević.
Neki od naših sagovornika, koji kažu da ne bi bilo dobro da im se ime pojavi, kažu da je, recimo, do članstva u SANU, Dušan Kovačević imao uglavnom negativne komentare o ovoj istituciji. Kad je postao član, kažu, "promenio je ploču".
Te godine niko nije prošao na odeljenju društvenih nauka. Među predloženima su bili i Slobodan Žunjić, Mirko Zurovac, Oskar Kovač, Dragan Simeunović, Momčilo Grubač... Među spornim kandidatima bili su i Zurovac i Žunjić. Protiv njihove kandidature pobunilo se Srpsko filozofsko društvo.
Koliko su lobiranje, klanovi i izbori po principu "ja ću glasati za tvog, ako ti glasaš za mog" ustaljen manir u SANU, prema mišljenju prof. dr Ljubiše Rajića, člana Norveške akademije nauka i profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu, najbolje je pokazala polemika između Radoša Ljušića i akademika Vasilija Krestića, objavljivana zimus na stranicama NIN-a. U njihovim međusobnim optužbama moglo je da se pročita ko je čiji zaštitnik, ko je šta obećavao i kako se stiže do kandidature.
- Posle ove prepiske kristalno je jasno da ključnu ulogu ne igra naučni rad, već pripadnost klanovima, prijateljske veze - smatra Rajić. - Ima tu, naravno, kvalitetnih ljudi, ali problem je što je Akademija kao naučna institucija prevaziđena, a niko nema petlju da preseče bilo šta. Nametnula je svoja merila kao jedina važeća za naučni rad u Srbiji. Manji problem Akademije je što su neki ljudi izabrani, a veći što mnogi koji su vrhunski u oblastima kojima se bave - nikada nisu. Priča se da je Aleksandar Belić govoreći o slabijim kandidatima komentarisao kako su "neki izabrani da bismo se prema njima senčili".
Rajić smatra i da su spajanjem naučnika i umetnika, zapravo, pomešane babe i žabe, jer se jedni i drugi ne mogu birati istim kriterijumima.
Iz godine u godinu, procure iz Akademije mnoge priče o zakulisnim predizbornim radnjama - od one zašto Miloš Crnjanski nije postao član, pa do poslednjih, među kojima je i ona o nameri da se kandiduje sin auktelnog predsednika SANU, Nikole Hajdina, Rade. O tome se nikada ne govori glasno, do javnosti uglavnom dođu samo uglađene priče o briljantnim naučnim biografijama i skupštinskom glasanju.
O mnogim kandidaturama dogovori se, tvrde upućeni, izvan Akademije, a izbori završe pre ulaska u salu za glasanje. Jedna od anegdota koje se prepričavaju je i ona da se u vrhu SANU svojevremeno moglo čuti da će "u Akademiju ući astrofizičar kad Srbi odu na Mesec".
PREDSEDNICI
HRONIČARI beleže manje skandala oko izbora za predsednika SANU, nego za članove, ali ni tu nije uvek išlo glatko. Najduže je trajala trka između Dejana Medakovića i slikara Miće Popovića. Tri kruga glasanja 1994. godine okončana su pat pozicijom i na kraju je nađeno kompromisno rešenje - Aleksandar Despić. Dejan Medaković, prethodnik sadašnjeg prvog čoveka SANU akademika Nikola Hajdina, u predsednički kabinet došao je 1999. godine. Glavni takmac bio mu je sadašnji potpredsednik Ljubiša Rakić.
PODMLAĐIVANjE
- DA bi SANU bila zaista radna, a ne samo reprezentativna institucija, morala bi da se podmladi u proseku za 20 godina - smatra Rajić. - Ja sam član Norveške akademije, ali kada napunim 68 godina, oni me automatski penzionišu. Ostane mi titula, ali u Akademiju imam pravo da odem jednom godišnje, na svečani ručak. A ovde se stariji od toga tek primaju.
Iste godine iz ruke u ruku išlo je nepotpisano pismo u kome se tvrdi da se izborom Momčila Grubača za akademika urušava ugled ove naučne u umetničke ustanove. Anonimni autor, verovatno neko od takmaca, pisao je kako je 14 od 22 dela navedena u Grubačevoj bibliografiji, zapravo tumačenje jednog zakona - o krivičnom postupku.
Burna je bila i prethodna izborna 2003. godina. Pojedini su osporavali i naučni autoritet Jovana Hadži-Đokića, koji je tada primljen u SANU, a sada je, sa podrškom odeljenja medicinskih nauka, predložen za izbor u redovno članstvo. Kosti Čavoškom, koji je te godine ušao u redove Akademije, kolege su zamerale što je predsednik odbora za odbranu Radovana Karadžića. A akademiku Tiboru Varadiju, koji je izabran za redovnog člana, što je bio višegodišnji direktor "Soroš fondacije".
Omanulo se u izbornoj proceduri, pa pisci Dušan Kovačević i Milisav Tešić nisu dobili podršku za imenovanje u redovne članove, jer, prema Statutu SANU, moraju bar šest godina da rade kao dopisni članovi.
Izbore 2000. godine akademik Matija Bećković okarakterisao je kao jedne od srećnijih. Do tada je bio najmlađi član Odeljenja jezika i književnosti, a onda je to postao njegov kolega Dušan Kovačević. Glasanje za kandidate došlo je posle petooktobarskih promena, pa je i to bio jedan od činilaca odluke "za" ili "protiv" nekoga. I tada je na listu kandidata došao jedan ministar zdravlja - Milovan Bojić. Dobio je jedva deset glasova i do danas ostao ispred zgrade u Knez Mihailovoj 35. Sada je "na vratima" njegov kolega Tomica Milosavljević.
Neki od naših sagovornika, koji kažu da ne bi bilo dobro da im se ime pojavi, kažu da je, recimo, do članstva u SANU, Dušan Kovačević imao uglavnom negativne komentare o ovoj istituciji. Kad je postao član, kažu, "promenio je ploču".
Te godine niko nije prošao na odeljenju društvenih nauka. Među predloženima su bili i Slobodan Žunjić, Mirko Zurovac, Oskar Kovač, Dragan Simeunović, Momčilo Grubač... Među spornim kandidatima bili su i Zurovac i Žunjić. Protiv njihove kandidature pobunilo se Srpsko filozofsko društvo.
Koliko su lobiranje, klanovi i izbori po principu "ja ću glasati za tvog, ako ti glasaš za mog" ustaljen manir u SANU, prema mišljenju prof. dr Ljubiše Rajića, člana Norveške akademije nauka i profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu, najbolje je pokazala polemika između Radoša Ljušića i akademika Vasilija Krestića, objavljivana zimus na stranicama NIN-a. U njihovim međusobnim optužbama moglo je da se pročita ko je čiji zaštitnik, ko je šta obećavao i kako se stiže do kandidature.
- Posle ove prepiske kristalno je jasno da ključnu ulogu ne igra naučni rad, već pripadnost klanovima, prijateljske veze - smatra Rajić. - Ima tu, naravno, kvalitetnih ljudi, ali problem je što je Akademija kao naučna institucija prevaziđena, a niko nema petlju da preseče bilo šta. Nametnula je svoja merila kao jedina važeća za naučni rad u Srbiji. Manji problem Akademije je što su neki ljudi izabrani, a veći što mnogi koji su vrhunski u oblastima kojima se bave - nikada nisu. Priča se da je Aleksandar Belić govoreći o slabijim kandidatima komentarisao kako su "neki izabrani da bismo se prema njima senčili".
Rajić smatra i da su spajanjem naučnika i umetnika, zapravo, pomešane babe i žabe, jer se jedni i drugi ne mogu birati istim kriterijumima.
Iz godine u godinu, procure iz Akademije mnoge priče o zakulisnim predizbornim radnjama - od one zašto Miloš Crnjanski nije postao član, pa do poslednjih, među kojima je i ona o nameri da se kandiduje sin auktelnog predsednika SANU, Nikole Hajdina, Rade. O tome se nikada ne govori glasno, do javnosti uglavnom dođu samo uglađene priče o briljantnim naučnim biografijama i skupštinskom glasanju.
O mnogim kandidaturama dogovori se, tvrde upućeni, izvan Akademije, a izbori završe pre ulaska u salu za glasanje. Jedna od anegdota koje se prepričavaju je i ona da se u vrhu SANU svojevremeno moglo čuti da će "u Akademiju ući astrofizičar kad Srbi odu na Mesec".
PREDSEDNICI
HRONIČARI beleže manje skandala oko izbora za predsednika SANU, nego za članove, ali ni tu nije uvek išlo glatko. Najduže je trajala trka između Dejana Medakovića i slikara Miće Popovića. Tri kruga glasanja 1994. godine okončana su pat pozicijom i na kraju je nađeno kompromisno rešenje - Aleksandar Despić. Dejan Medaković, prethodnik sadašnjeg prvog čoveka SANU akademika Nikola Hajdina, u predsednički kabinet došao je 1999. godine. Glavni takmac bio mu je sadašnji potpredsednik Ljubiša Rakić.
PODMLAĐIVANjE
- DA bi SANU bila zaista radna, a ne samo reprezentativna institucija, morala bi da se podmladi u proseku za 20 godina - smatra Rajić. - Ja sam član Norveške akademije, ali kada napunim 68 godina, oni me automatski penzionišu. Ostane mi titula, ali u Akademiju imam pravo da odem jednom godišnje, na svečani ručak. A ovde se stariji od toga tek primaju.
Izvor: Večernje novosti
—————