Интернет и криминал - Жртве сајбер друштвености

Српска полиција није самостално на једном интернет-форуму пресрела комуникацију малолетне девојке из Србије и младића из иностранства, али је реагујући на дојаву Интерпола спасила живот те девојке. Двоје младих, припадника „емо“ покрета, договарали су се да истовремено почине самоубиство, она пиштољем, он отровом. Иако је младић већ био попио отров, обоје су преживели. Да епилог није био такав или да је појава запретила да постане масовна, ова вест навела би родитеље малолетника да преиспитају када ће и зашто омогућити свом детету приступ на Интернет. Овако, Србија се последњих дана пита једино да ли је „емо“ група, коју спаја панк музика и стил веома сличан изгледу јунака јапанског стрипа „манга“, опасна и по наше тинејџере?
Стручњаци тврде да све што је на Интернету прети да се опонаша, па и постане масовно међу адолесцентима.
Златко Николић, криминолог из Института за криминолошка и социолошка истраживања, сматра да су злоупотребе тинејџерског привида несхваћености могуће у многим видовима, а Интернет један од најпогоднијих начина да се до њих дође.
„Реч је о двоструком проблему са идентитетом. Људи са психолошким проблемима и деструктивним потребама имају неодољиву жељу да се докажу кроз лидерство. Таквим људима потребна је подршка пастве. Чак и ако се чини да од ње само узимају новац, што је случај у разним сектама, они задовољавају своју социопатолошку потребу да се осећају важним. На другој страни су отуђена деца која се регрутују из малих кефалића. Сви тинејџери имају потребу за самореализацијом, постигнућем и дефинисањем сопственог идентитета. Они траже себи сличне, а група сличних је често еуфемистички назив за злоупотребе људских слабости и проблема. Тинејџери израженије од других не желе да буду исти као остали, али ће се и у тој потреби осећати боље ако знају да их неко ипак разуме“, објашњава Николић.
„Емо“ присталице, ако се тако могу назвати, јер „емо“ није организација, него покрет попут теди бојса, истина, користе депресију и безвољност да би деловали „другачије“. Намргођеност, неретко и због флекице на лицу, својеврсна је особеност тинејџера. На „емо“ сајтовима као разлози за депресију и мржњу према свету, изван те заједнице, млади наводе кратко време које им родитељи дају за излазак, панталоне које нису ин, обавезну посету фамилији....Тривијалност тих проблема из угла одраслих, не значи, истина, да депресивност није озбиљна. Али, депресивност може бити последица жеље тинејџера да изгледају и понашају се другачије, колико и узрок због кога се придружују „емо“ или некој сличној групи. Самоповређивање један је од модела понашања „емо“ али пирсингом се на невероватним деловима тела „красе“ и они који нису поборници ниједног покрета. Сецкање делова тела, произашло као тренд из неких панк поткултура, чије симболе преузима „емо“, може бити „емо“ тренд колико и болест са дијагнозом трихотиломанија, из категорије поремећаја контроле импулса. У одређеним „правилима“ овог покрета смисао се не може оправдати музичким правцем или убеђењем, него се извлачи из сопствене немоћи да делују другачије. Сексуална апстиненција за коју се „емовци“ залажу чини се једним од изнуђених правила, ако се само зна да изван очекиваног времена које треба и желе да проведу у интернет-собама за разговор, не остаје много простора ни храбрости за било коју врсту „живе друштвености“.
У таквом потискивању друштвености, Николић види и разлог за радикалне акције попут самоубиства. „Јер потиснуто није избрисано, па кад једном та брана потиснутог пукне, потребе се реализују у патолошком понашању. Интернет-самоубиства су данак отуђењу човека у модерном друштву“.
Последњих тридесет година, наиме, самоубиство младих има све веће учешће у укупном морталитету на светском нивоу. Самоубиство је у популацији старости од 10 до 24 године, трећи по реду узрок смрти. У свим пријављеним самоубиствима у том добу, дечака је 83, а девојчица 17 одсто. Оне се, међутим, чешће наводе у покушајима самоубиства. Али, ко су деца спремна на самоубиство? Да ли су она нужно занемарена у породици, мучена или злостављана? Да ли је свако дете које проводи сате пред монитором у опасности да постане депресивно или самоубица?
Доктор Милица Пејовић-Милованчевић, дечији психијатар из Института за ментално здравље, са колегама је недавно објавила рад „Интернет као средство излечења или убиства у феномену самоубиства младих“. Она објашњава да многи фактори могу довести младу особу до самоубиства. Најчешће, историја претходних покушаја самоубиства, породична историја самоубистава, историја депресија или других менталних поремећаја, зависност од алкохола или дроге, стресан живот или губитак, изложеност суицидном понашању других, лак приступ методама убиства.
„Самоубиство може бити импулсивни акт. Али, много чешће особа размишља о томе пре него што нешто учини. У осам од десет случајева самоубиства, особа је, заправо, раније поменула своју намеру. Интернет као веома раширен начин комуникације има велики утицај у медицини и психијатрији. Док, са једне стране, има велики потенцијал за психијатријско образовање, клиничку негу и истраживања, његов утицај на друштвене проблеме не сме бити потцењен.“
Докторка Пејовић Милованчевић објашњава да постоје веб сајтови који обесхрабрују особе са проблемима да потраже помоћ и забрањују улазак свакоме ко пожели да спречи оног ко планира самоубиство. „Постоје многи нови сајтови који позитивно представљају самоубиство. Истраживања показују да су млади који приступају сајтовима који промовишу самоубиство, психолошки рањиве особе са високо ризичним понашањем и депресивни. Учешће Интернета у броју самоубистава је све веће. Млади су, посебно тинејџери, подложни таквим сајтовима и лакше се придружују такозваним суицидним пактовима.“
Такозвано нет самоубиство разликује се од традиционалног суицидног пакта и по томе што га договарају странци који се упознају преко Интернета док у традиционалном пакту учествују особе у блиској врсти везе. Када адолесцент посети форум на коме се расправља о методама самоубиства, он контактира са анонимном особом. У неким земљама у растућем броју самоубистава највише учествују млади који су се под надимцима упознали преко Интернета. У Јапану, на пример, они се окупе на истом месту у договорено време да би починили самоубиство. Самоубиство два тамошња тинејџера било је, по свему судећи, повод да се за годину дана тај број утростручи.
Милица Пејовић-Милованчевић каже да медији тако могу имати велику улогу у давању идеја младима. Осим тога, „суицидној групи“ инспирација може бити и смрт тинејџ-иконе попут смрти Курта Кобејна, 1999. године. Интернет помаже да се моментално сама вест и детаљи самоубиства нађу у кратком року пред великим бројем тинејџера аутодеструктивног понашања, али у време смрти популарног певача групе „Нирвана“ Интернет није одиграо велику улогу, док други медији јесу. Интересовање за његов модел самоубиства ни данас не јењава, али иконе самоубиства постају и анонимне личности каква је Хана Бонд, америчка тинејџерка која се прошле године обесила тврдећи претходно да је њено самоповређивање иницијација у „емо“ култ. Пре него што се обесила, својим родитељима је објаснила да воли да „виси“ на Интернету док су они пропустили да примете двоструки живот који је девојчица водила. Један виртуелни, а други мимо њега.
Од пре неколико година Србија има и специјалног тужиоца за високотехнолошки криминал, али надлежности тог органа се углавном завршавају на злоупотребама интелектуалне својине и ауторских права. Усвајањем сета закона омогућено је сузбијање сајбер криминала, али су тек у септембру усвојене измене Кривичног законика по којима се и поседовање дечје порнографије, на пример, сматра кривичним делом.
Бранко Стаменковић, заменик тужиоца у Другом општинском јавном тужилаштву, познат по борби против сајбер криминала још док регулатива код нас није постојала, каже да су законске одредбе више него довољне за откривање и гоњење сајбер кривичних дела. „Ускоро ће бити примењена и Конвенција о сајбер криминалу, коју је Србија ратификовала летос, па ће закони бити употпуњени. Пресретање комуникације на форумима у оквиру које се планира кривично дело, могуће је, али неформално организовање група у оквиру моде, музике, по себи не подлеже кривичним нормама. Осим ако се у оквиру те групе у поступцима људи или малолетника остварују радње које представљају кривична дела“, објашњава Стаменковић.
Истраживања показују да је, после телевизије, Интернет најпопуларнија забава деце између 5. и 15. године. Садржаји које прегледају и сајтови које посећују зависе од узраста и вештина детета, али већина њих у својим собама, које личе на мултимедијалне центре, уз игрице, телевизију и Интернет проведе три до пет сати дневно. Деца између 8 и 11 година, углавном посећују сајтове са игрицама, са 12 и 15 година већ скидају музику, филмове и гледају видео-клипове, док их са 16 и 17 највише занима да шаљу имејлове, посећују друштвене групе, избацују на мрежу и са ње скидају фотографије и видео-записе, те стварају своје или се јављају на постове и блогове других. Граница вештина детета за компјутером спушта се пропорционално напретку технологије. На популарним четовима чак и потпуно безазлених сајтова, могло би бити фатално, дакле, да једна одрасла особа одлучи да искористи емотивну и интелектуалну неспремност тог детета за разговор о смислу живота или самоубиству.


Драгана Пејовић

Извор: НИН онлине