Историчар са визијом

Једна од последњих фотографија Симе Ћирковића, коју је направио његов колега, академик Гојко Суботић

Академик Сима Ћирковић (29. јануар 1929, Осијек – 14. новембар 2009, Београд) отишао је ових дана на тих начин, као што је тихо и живео. А ипак, одлазак његов одјекнуо је громогласно, као што је и дело његово за живота одјекивало. Више од педесет година стварао је разноврсне по типу историографске списе, од малених студија до обимних синтеза, од приказа до монографија, чија је тематика такође била разноврсна. Политичка и привредна историја, правна и друштвена историја, државне институције, књижевност, методологија историјске науке, политичка теорија и историја идеја, историјска географија, лексикографија, уџбеничка литература, културна историја, помоћне историјске науке, издавање, превођење и коментарисање историјских извора, методика наставе историје, историја историографије – све су то поља у којима се снажно исказивао лик једног великог историчара.

Ерудита са прецизним научним методом, познат по својој критичности у истраживањима заснованим на архивској грађи (Дубровник, Венеција, Хиландар, Будимпешта), Сима Ћирковић стварао је дела која су представљала значајне продоре у разноврсним аспектима средњовековне историје Босне и Србије, и уопште балканског простора, укључујући и његову тако значајну византијску компоненту. Иако није био византолог у ужем смислу речи, оставио је за собом текстове непролазне вредности о византијско-српским односима, пре свега у XΙV веку. Једном речју, рецепција његових дела у светским размерама снажно је допринела међународном угледу српске историјске науке. Деценијама неприкосновени бард наше медиевистике, давао је својом непосредношћу и уверљивошћу изузетну животност егзактним историјским чињеницама којима се бавио и на себи својствен начин маестрално их повезивао. Резултати темељног и дуготрајног рада као да су се под његовим пером сами слагали у логичке целине, у једном ретко виђеном споју аналитичког испитивања и синтетског осмишљавања.

Размере овог стваралаштва такође су импозантне. Око 500 текстова најразличитије садржине и обима чини научну заоставштину академика Симе Ћирковића. Њихово спомињање, да не говоримо о представљању, био би неостварив покушај у оваквој прилици. Рецимо само да је био аутор, коаутор или уредник неколико књига о средњовековној Босни, историји српског народа у средњем веку, српском средњовековном рударству, историји Црне Горе и Југославије, као и општијих историјских прегледа о Јужним Словенима у Средњем веку. Пред крај живота, посебно му је драга била синтеза посвећена целокупној српској историји –„Срби међу европским народима”, која је прво објављена на енглеском језику у Лондону (2004), затим у Београду (2005), Загребу, Москви, као и у Италији, а пре неки дан ушло је у штампу и словеначко издање. Ретка је појава у свету да један аутор са толико успеха спроведе строго научно виђење историје једног народа у свим њеним битним аспектима, кроз више историјских епоха, у овом случају од досељавања Срба на Балкан у VΙΙ веку до збивања која су обележила њихов живот крајем XX века.

Дело Симе Ћирковића, које се слободно може означити као монументално, има своје читаоце на свим меридијанима. Али, многа од знања садржаних у том делу, многа од ауторових искустава историчара са визијом, деценијама су преношена и непосредно, живом речју, његовим студентима и сарадницима. И то не само у доба званичне универзитетске каријере (1957-1994), него и у годинама које су уследиле, све до последњег дана живота. Млађим и старијим истраживачима, читавим генерацијама, била је тако приступачна најбоља могућна школа. Школа у којој је примарно било спознати како доћи до резултата, а не шта је резултат до којег је неко други дошао. Сам професор Ћирковић био је увек спреман да свакога ко му се обрати и лично упути у одговарајуће тајне „историчаревог заната”, пре свега у оквиру његових чувених отворених врата понедељком. Одмерен и благ у опхођењу, показивао је велику одлучност у чувању научних и осталих вредности универзитетског живота, што је такође била својеврсна школа. Треба се само подсетити на чињеницу да као декан, почетком седамдесетих година, није дозволио политички изгон наставника са Филозофског факултета.

Свестрани и богати живот научника и професора последично је морао бити обележен многим признањима. Сима Ћирковић је врло млад постао члан Српске академије наука и уметности (дописни 1972, редовни 1981), чији је био и генерални секретар, затим члан још четири академије наука и носилац многих награда и признања. Међу њима посебно се истиче Златна медаља Константина Јиречека коју за изузетна историографска достигнућа додељује немачко Друштво за југоисточну Европу.

Осећање губитка, које данас обузима колеге и сараднике Симе Ћирковића, није само дубоко него је и вишезначно. Јер, он је отишао у тренутку када је историјска наука, на жалост у многим срединама, у сопственом доказивању суочена са стандардима који не проистичу из самог бића науке, него из једног механицистичког универзалног приступа који највише погађа стварне вредности хуманистичких дисциплина. То је тренутак у којем би његов живи пример и његов савет били посебно драгоцени.