Izumiranje u genima?

 

Čini se da iskrsava još jedan, uveliko nepoznat način odumiranja: mogućnost da su izvesne vrste sklone tome da zauvek nestanu, bez obzira na spoljašnje uzročnike

Koliko je pogubno zateći se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme?

Naučnici su odgonetku potražili i našli zavirujući u „vremensku mašinu” životinjskih ostataka.

Izučavajući fosile pojedinih loza živih organizama u trajanju od 200 miliona godina, naučnici su otkrili da nije bio neophodan „sudnji dan” da iščeznu. Ispostavlja da su bili predodređeni da zauvek nestanu s lica zemlje. Uostalom, duga i burna prošlost naše planete protkana je mnogim velikim izumiranjima. Takvi pomori označe kraj vrste, roda, pa i cele porodice (familije) stvorenja. Ponekad su iznenadni i sveopšti (masovni), kao što je udes koji se dogodio na izmaku razdoblja krede, pre 65 miliona godina. Ali dešavaju se i, kao u sadašnje vreme, kada pojedinačne vrste izgube svoje staništa i tiho se ugase.

Iako evolucioni biolozi odavno izučavaju ovu pojavu, najmanje jedno stoleće, čini se da iskrsava još jedan, uveliko nepoznat način odumiranja: mogućnost da su izvesne vrste sklone tome da izumru, bez obzira na spoljašnje uzročnike.

Trojica evolucionih biologa – Kostav Roj (Univerzitet Kalifornija u San Dijegu), Džin Hant (Smitsonijenova zadužbina u Vašingtonu) i Dejvid Jablonski (Čikaški univerzitet) – odlučili su da upravo to rastumače. Proučili su stopu iščeznuća morskih mekušaca s dva kapka – uključujući rakove, ostrige, dagnje i školjke – čiji su oklopi od kalcijum-karbonata, kako se pretpostavlja, mogli da se sačuvaju.

Koristeći svetsku biblioteku podataka sa zabeleškama za 1.678 vrsta mekušaca, a to je vremensko razdoblje 200 miliona godina, uočili su izražen uzajamni odnos (korelaciju) između nestajanja pojedinih rodova i najbližih genetskih srodnika. I zaključili su da se to nije događalo nasumično, izvesne vrste odlikovale su se naslednim crtama zbog kojih su bile podložnije iščeznuću.

Najupadljivije saznanje tiče se, međutim, zbivanja u kredi: to se nije naveliko odrazilo na stopu dugotrajnog odumiranja familija morskih mekušaca s dva kapka. Sveopšti pomor uklonio je samo tri, smanjivši broj predstavnika još dve – koje su, inače, odvajkada važile za sporedne igrače u svetu morskih mekušaca – i u osnovi ostavio nedirnutim očigledno čvršće stablo školjki, zvanih veneride (prema planeti Veneri).

Naučnici ne kriju iznenađenje, jer su na početku pretpostavili da žestina izumiranja nije nasumična.

Otkriće ima značaja za današnje napore u očuvanju živog sveta, jer je sasvim jasno da u sadašnjem talasu iščezavanja neće biti sačuvana svaka vrsta ugrožena čovekovim delanjem. Zato je kudikamo bitnije da se očuvaju rodovi i familije, čak po cenu da poneka vrsta nestane. I tako se štiti, naglašavaju trojica evolucionih biologa, biološka moć loza ključnih za raznovrsnost života na planeti.

Jedino se izučavanjem prošlosti, naročito davne, može shvatiti suštinski smisao i dosadašnji tok i naslutiti kuda će se evolucija zaputiti.

Stefan Vukašin

Izvor: Politika