Ljubav je investicija

Miroslav Momčilović

 

Ljudska opsednutost srećom koju treba da im donese neko drugi, a koja se obično naziva potrebom za ljubavlju – glavna je tema igranog filma „Čekaj me, ja sigurno neću doći” Miroslava Momčilovića, koji će beogradsku premijeru imati sutra uveče u 20 sati u bioskopu „Kolosej” u TC „Ušće”. Momčilović, scenarista filma „Kad porastem biću Kengur” i autor filma „Sedam i po”, u novom scenarističko-rediteljskom delu smatra da „sreća u ljubavi nije samo puka fraza i da posle raskida veze mnogima deluje potpuno isprazno i besmisleno vratiti se ustaljenom životu”. Naš sagovornik podseća „da nije slučajno što su neki konzervativniji mislioci ovakva stanja tretirali kao bolest” i dodaje da bi „većina nas dala sve na svetu da se makar još jednom 'razboli'”.

Iako je ovih dana završio novi scenario kojim će konkurisati na konkursu Filmskog centra Srbije za sufinansiranje produkcije filma, za koji kaže da će biti „neobičan i da će ga režirati u subjektivnom kadru junaka”, Momčilović s nestrpljenjem očekuje da vidi i čuje reakcije prestoničke publike na temu ljubavnih (ne)razumevanja.

Kako i šta novo ispričati na velikom platnu o ljubavnim vezama, raskidima i patnjama, što su teme na koje su snimljene hiljade filmova? Da li ste se plašili klišea?

Postoji to opšte dramsko mesto – dvoje se vole, a treći im smeta. Taj kliše je bio vrlo prisutan tokom rada na ovom filmu, iako sam se trudio da ispričam neke lične stvari. Napravio sam film o osobama koje vole samo sebe, a druge osobe im smetaju, jer je reč o sujeti i narcizmu. Teško je dati novi ugao gledanja na priče koje su toliko puta do sada ispričane. Trudio sam se da makar za jedan stepen pomerim ugao gledanja na ljubavne odnose.

Koliko ličnog ste uneli u scenario? Treba li autor da bude sebičan i ne otkriva se ili da se otvori publici?

Autor ne treba da beži od sebe, već da se otvori i radi film ili delo o nečemu što poznaje, što je doživeo. Čovek najbolje poznaje sebe, pa tek onda druge. Teme o ljubavi su takve da svaka iole emotivno zrela osoba ima šta da kaže o neuzvraćenim emocijama. Nešto od prikazanog u filmu doživeo sam lično, nešto su iskustva glumaca koji igraju u filmu, a nešto mojih prijatelja, kao što je jedan od njih osam sati čekao devojku ispred bioskopa. Vrsta emotivne adikcije koja se dešava u ljudima posle raskida veze bila je pokretač rada na filmu.

Koliko ste takvim radom doživeli katarzu?

Ekipa filma katarzu je doživljavala tokom snimanja, a ne tokom čitajućih proba jer smo tada usvajali tekst i omekšali odnose junaka. Želeli smo da uđemo u srce problema, da pronađemo suštinu, ono glavno zrnce koje je nejasno u ljubavnim odnosima.

Koja je to suština?

Suština je u pogrešnim i neispunjenim očekivanjima u ljubavi. Smatra se da ljubav donosi sreću, a ljubav je investicija, neprekidni angažman i čin davanja sebe drugoj osobi. Zbog pogrešnih očekivanja, ljudi jako teško prebole period posle raskida. Taj kraj često nazivaju fatalnim i čini im se da ništa više nema smisla. Da drugačije razmišljaju na početku, kraj ne bi izgledao tako fatalno.

Da li je to zbog količine narcizma u svakome od nas ili zbog činjenice da ne ulazimo dovoljno otvoreno u emotivne veze?

To su glavni problemi. Dakle, narcizam ili nemirenje sa činjenicom da tebe takvog kakav jesi neko, ipak, može da ostavi. Ljudi se ne otvaraju dovoljno početkom veze, ne daju se dovoljno partneru, pa ni sebi. Mnogi se osećaju uskraćeno posle raskida, kao da nisu imali dovoljno prostora i vremena da kažu i urade sve što su imali, a sami su krivi što nisu dobili priliku. Moj profesor Slobodan Selenić je govorio: „Ništa nije ponižavajuće tokom ljubavi i sve je ponižavajuće posle raskida veze”.

Koliko problem nerazumevanja leži u našim porodicama u kojima se nedovoljno govori o ljubavi?

Postoje porodice u kojima se otvoreno razgovara o svemu, ali prosečna srpska porodica ne razgovara na temu ljubavi. Razlog možda leži u istorijskim okolnostima pod kojima smo se razvijali – dosta smo bili pod uticajem Istoka gde su drugačije filozofije življenja i ljubavi. Prva ljubavna i seksualna iskustva su teme o kojima se ne govori rado, već se kaže: „Doći će to u svoje vreme, samo vi učite školu.” Junaci mog filma imaju više od 30 godina, a često se ponašaju kao tinejdžeri. Na ličnom primeru znam da sada kada imam 40 godina o nekim stvarima ne znam mnogo više nego kada sam imao 20 i nešto. Čovek mora da bude darovit za ljubav i da iskrenije ulazi u vezu, ako iskrenost ima kod kuće.

Ivan Aranđelović

---------------------------------------------------------

Film se pravi tri puta

Pošto ste dramaturg, kako tokom rada na filmu u sebi mirite scenaristu i reditelja?

Kada završim scenario više se ne ponašam kao scenarista. Ne postoji tako dobar scenario koji se ne može unaprediti tokom snimanja, kao što ne postoji tako loš scenario koji se ne može još više pokvariti tokom snimanja. Morate da prestanete da budete advokat svog teksta. Što se teksta tiče, treba zaštititi ideju, osnovnu priču, a sve ostalo, ako se dobro radi, nadogradi ekipa tokom snimanja. Takođe, kada se uđe u montažu treba da se zaboravi na režiranje. Film se pravi tri puta, jednom kad se snima, drugi put kada se režira i treći kada se montira.

Izvor: Politika