Lusi Hoking: Moj otac Stiven

Lucy Hawking u bestezinskom prostoru

Lusi Hoking: Moj otac Stiven, od Njutnove katedre, do Simpsonovih

Pre više godina dobila sam ideju da napišem „Džordžov tajni ključ svemira“. Poželela sam da zajedno s mojim ocem, Stivenom Hokingom, napišem knjigu u kojoj bih rezultate njegovih istraživanja objasnila mom sinu, nećaku i deci koja su dolazila kod mog tate i zapitkivala ga: „Stivene, šta bi se desilo ako bih upao u crnu rupu?” – kaže Lusi Hoking u intervjuu za „Politiku”, povodom srpskog izdanja njene druge knjige za decu, „Džordžova svemirska potraga za blagom” (Mladinska knjiga, Beograd, preveo Aleksdandar Milajić) koju je napisala zajedno sa slavnim fizičarem Stivenom Hokingom, a kritičari nazvali ’Harijem Poterom’ bez magije”.

Stiven i Lusi Hoking

Kako je Stiven Hoking prihvatio da učestvuje u pisanju avanturističke knjige?

„Džordžov tajni ključ svemira” pokušava da objasni koncepte fizike koje je moj otac istraživao i postavio tokom četrdesetogodišnje karijere. On veruje da je jako važno da mlađoj publici prenese deo svojih uzbuđenja i očaranosti koje je iskusio tokom svojih otkrića. Fizika je velika avantura – putovanje po celom svemiru pomoću sopstvenog uma. Nadamo se da ćemo zagolicati dečju radoznalost i inspirisati njihovu maštu.

I moj otac deli zabrinutost današnjih naučnika zbog toga što se deca sve manje interesuju za nauku i hteo je da im pomogne da se pozabave tim temama. On poseduje naročit dar, ume strasno da objašnjava vrlo komplikovane stvari na krajnje pristupačan način, kao što je učinio u „Džordžovom tajnom ključu svemira”. Ko bi drugi tako divno i jednostavno napisao samostalnu celinu na temu. „Kako da napravite ’crnu rupu’ i šta da radite ako sami u nju upadnete?”

O čemu se radi u knjizi „Džordžov tajni ključ svemira”?

To je avanturistička priča sa naučno zasnovanim pustolovinama. Junak priče, Džordž, živi sa roditeljima koji su veliki borci za ekologiju pa mrze nauku i tehnologiju verujući da one urušavaju planetu. Zato dečak u svom domu nema kompjuter, ni telefon, ali ima prase, Freda, u dvorištu iza kuće. Jednog dana prase pobegne i nađe se u tajanstvenom svetu – Iza susednih vrata. Idući za prasetom, Džordž upoznaje prve susede, naučnika Erika i njegovu ćerku Eni. Erik je fizičar i radi sa superkompjuterom „kosmos”, pametnom spravom koja ume da nacrta prolaz kroz koji se može odšetati – ukoliko imate svemirsko odelo – do bilo kog dela svemira koji želite da posetite. Knjiga opisuje Džordžove avanture na planeti Zemlji i izazove s kojima se susreće kod kuće i u školi. Njegovo prijateljstvo sa Erikom i Eni odvodi ga na putešestvije svemirom na kome on svašta nauči. Shvativši kako da koristi tajni ključ svemira, Džordž savlađuje najveće izazove, kako na Zemlji, tako i u vasioni.

Kakva je Vaša uloga u knjizi?

Ja sam novinar i pisac, radila sam za mnoge britanske i američke magazine, a na Oksfordu sam diplomirala jezike i specijalizirala rusku poeziju. „Džordžov tajni ključ svemira“ je moj treći roman i moja prva knjiga za decu. Sama sam smislila naslov, likove i zaplet, a u tome su mi pomogli moj otac i njegov bivši postdiplomac Kristof Galfard.

Kako su deca reagovala na Vašu prvu zajedničku knjigu o Džordžu?

Knjiga je prevedena na trideset jezika i svuda stekla ogromnu popularnost. Imala sam svetsku turneju, čak do Amerike, Japana, Australije i Novog Zelanda, držeći deci predavanja o „Surfovanju Sunčevim sistemom”. Nakon toga, svuda gde sam gostovala, deca su počela da osnivaju školske naučne klubove, da pišu članke o nauci za školske listove ili, pak, odlučila da postanu naučnici kad odrastu.

Prošle godine dobili ste nagradu „Sapio” za popularizaciju nauke deci. U čemu je tajna Vašeg pristupa?

Mnogo smo naučili od same dece. U stvari, inspiraciju za svoj pristup dobila sam prilikom rođendana mog sina. Moj otac stigao je u jeku žurke. Istog trena, kao da je neki čarobnjak ušao! Deca su se sjatila oko njega i počela da ga zapitkuju o svemiru. Zadivio me je način na koji su formulisala pitanja – htela su da znaju kako bi to izgledalo, kako bi se osećali, šta bi tamo videli, šta bi se desilo ako bi se uputili lično da istraže neke od tih egzotičnih kosmičkih fenomena. Shvatila sam da ukoliko želimo da zaintrigiramo njihovu maštu i proširimo njihove vidike, treba da pišemo o nauci na način koji odgovara iskustvu njihovog života na zemlji. I da ih povedemo na veliko putovanje kroz svemir, što smo i učinili.

Druga knjiga, „Džordžova svemirska potraga za blagom”, upravo je pred srpskim čitaocima. Kakvu poruku ona nosi? Da li je „kosmos” zauvek nestao?

To je uzbudljiva knjiga. Eni i Džordž dobijaju poruku iz svemira, za koju veruju da potiče od nekog vanzemaljskog oblika života. U isto vreme, robot na Marsu, kog je Enin otac poslao na Mars da bi ispitao uslove za život na Crvenoj planeti, počeo je zločesto da se ponaša: umesto da vrši eksperimente, razbacuje blato naokolo i vrti se u krug. Džordž i Eni moraju sami da poprave „kosmos” kako bi se otisnuli u svemir da izvide situaciju na licu mesta. Kad stignu na Mars, čeka ih veliko iznenađenje… U knjizi se nalaze i eseji koje su za mališane napisali neki od najvećih fizičara sveta na teme: „Ima li ikoga u svemiru?” ili “Kako se razgovara sa vanzemaljcima?” i sl. Ti eseji pomažu da se razume kako su naučnici putovali svemirom u potrazi za saznanjima – od svemirskih letova do teorijske fizike. Na kraju knjige je esej mog oca „Kako razumeti svemir”. To je najkraća istorija vremena ikad napisana.

Recite nam nešto više o svom životu s ocem?

Mom ocu je 66 godina. Živi u Kembridžu gde drži prestižna predavanja iz matematike, to je upravo ono profesorsko mesto koje je jednom držao Isak Njutn. I dalje putuje po svetu i predaje fiziku, kako stručnjacima tako i široj publici. U aprilu, gostujući u NASA, povodom njene pedesetogodišnjice, otac je održao predavanje „Zašto putujemo u svemir”, a ja desetominutni govor o dečjem naučnom obrazovanju.

Otac trenutno radi na svojoj drugoj knjizi za odrasle čitaoce pod nazivom „Veliki naum”. Zajedno pišemo novi nastavak Džordžovih avantura. Pored mene, ima još dvoje dece i troje unučadi. Već 40 godina živi sa svojom bolešću (motor neuron desease) i osoba je koja najduže živi u tom otupljujućem stanju. On uliva nadu i ohrabrenje brojnim sličnim osobama širom sveta, čak i danas vodi kampanje za prava osoba s posebnim potrebama, predaje na raznim univerzitetima, ima brojne počasne titule i zvanja, među kojima i priznanja kraljice Elizabete Druge. No, deci je mnogo važnije to što je gostovao u „Zvezdanim stazama” i „Simpsonovima”.

Izvor: Politika