Metabolički sindrom

 

Uzimajući u obzir današnji način života, sa neadekvatnim načinom ishrane i, uglavnom, sedalnom profesijom i malo fizičkih aktivnosti uz, naravno, postojanje naslednih predispozicija, u poslednje vreme se mnogo govori o poremećaju pod imenom metabolički sindrom.

U želji da čitaocima ovog časopisa (Medici.com) pomognemo da shvate o čemu se, zapravo, radi – razgovaramo sa prof. dr Lazarom Lepšanovićem, endokrinologom, stručnjakom koji se već više decenija bavi izučavanjem poremećaja metabolizma hranljivih materija u organizmu čoveka i posledicama tih poremećaja.
– Metabolički sindrom predstavlja istovremeno postojanje više poremećaja, od kojih svaki za sebe povećava rizik za nastanak oboljenja srca i krvnih sudova, a kada je prisutno više udruženih poremećaja koji su činioci ovog sindroma, rizik se višestruko povećava.

Sve komponente metaboličkog sindroma u tesnoj su vezi sa smanjenim fiziološkim delovanjem insulina. U pitanju je smanjena aktivnost insulina u tkivima gde on normalno deluje, zapravo neka vrsta otpora ili rezistencije ćelija na dejstvo inače normalnih količina insulina, fenomen koji se stručno naziva insulinska rezistencija. U ovakvim situacijama organizam se brani na taj način što stvara povećane količine insulina, dolazi do povećanja količine insulina u krvi, do takozvane hiperinsulinemije. Na žalost, povećano lučenje insulina, u cilju održavanja normalnih vrednosti šećera u krvi usprkos insulinskoj rezistenciji, vremenom dovodi do iscrpljivanja pankreasa.

Fenomen insulinske rezistencije vrlo često je povezan sa gojaznošću, naročito sa takozvanom centralnom ili abdominalnom gojaznošću u kojoj se naslage masti stvaraju u gornjim delovima tela, naročito u trbuhu, za šta savremena nauka ima svoje objašnjenje – kaže prof. Lepšanović.

POSLEDICE INSULINSKE REZISTENCIJE

Kako saznajemo, bolesnici s tipom dva šećerne bolesti u početku bolesti u velikom broju slučajeva imaju paradoksalno povišenje insulina u krvi i gojazni su. Povećana količina insulina donekle kompenzuje insulinsku rezistenciju koja je primarni poremećaj u ovom obliku šećerne bolesti. Zbog toga veliki broj obolelih od šećerne bolesti ima dugo skoro normalne vrednosti šećera u krvi ili samo blage poremećaje metabolizma ugljenih hidrata (blago povišenje šećera natašte ili nenormalan porast šećera u krvi tokom testa opterećenja glikozom).

Ali, kada dođe do iscrpljivanja insulinske rezerve u pankreasu – razvija se manifestna šećerna bolest.
– Postoje brojni dokazi da je povišenje koncentracije insulina u krvi faktor rizika ili, tačnije, marker rizika za razvitak koronarne bolesti i srčanog infarkta – ističe prof. Lepšanović.

S druge strane istraživanja su pokazala da insulinska rezistencija i povećane količine insulina u krvi dovode do čitavog niza drugih poremećaja koji, takođe, predstavljaju ozbiljne faktore rizika za nastanak oboljenja srca i krvnih sudova.
Tako, na primer, dolazi do poremećaja metabolizma masti s povišenjem nivoa triglicerida i, obrnuto, snižavanjem, nivoa "zaštitnog", "dobrog" ili protektivnog HDL holesterola. Takođe, hiperinsulinemija danas dobro poznatim mehanizmima dovodi do porasta krvnog pritiska, koji je jedan od najvažnijih faktora rizika za nastanak kardiovaskularnih bolesti. Insulin u višku ima i direktno štetno dejstvo na ćelije zida krvnih sudova, dovodi do poremećaja ravnoteže između procesa zgrušavanja krvi i procesa razgradnje tromba u korist ovog drugog, zbog čega je povećana sklonost ka trombozi.

Postoje i drugi, manje značajni, poremećaji, kao posledice dugotrajne hiperinsulinemije.

KAKO PREPOZNATI METABOLIČKI SINDROM

– Kao što smo rekli, u osnovi ovog poremećaja je insulinska rezistencija i posledice dugotrajne hiperinsulinemije. Postoje abdominalni tip gojaznosti, poremećen metabolizam ugljenih hidrata (ili već manifestna šećerna bolest), poremećaj metabolizma masti (povišenje triglicerida i sniženje "zaštitnog" HDL holesterola), povišen krvni pritisak i dr. Za postavljanje dijagnoze nije neophodno prisustvo svih ovih činilaca. Prema kriterijumima američkih eksperata, dijagnoza metaboličkog sindroma može se postaviti ako su prisutna tri od sledećih pet činilaca:
1. Androidna ili abdominalna gojaznost (obim struka kod muškarca veći od 102 cm, a kod žena od 88 cm),
2. Povišen nivo šećera u krvi natašte (iznad 6,1 mmol/1),3. Povišeni trigliceridi (iznad 1,7 mmol/l),
4. Snižen HDL-holesterol (ispod 1,0 mmol/l kod muškaraca i 1,3 mmol/l kod žena),
5. Povišeni krvni pritisak (iznad 130/85).

Na osnovu navedenih kriterijuma svako može sam proceniti da li ima metabolički sindrom. Slični su i kriterijumi SZO.
Od praktičnog je značaja da, kada se dijagnostikuje jedan od kriterijuma, traga i za drugim poremećajima – objašnjava prof. Lepšanović.

Dakle, od najvećeg značaja u prevenciji ovog poremećaja je, sasvim sigurno, održavanje normalne telesne težine uz pravilan način ishrane.
Ovo podrazumeva izostavljanje iz ishrane masti životinjskog porekla i koncentrovanih ugljenih hidrata, povećano konzumiranje povrća i voća, uz obaveznu povećanu fizičku aktivnost, kao i promenjen način života uopšte(prekid pušenja i dr.).

KAKO SPREČITI I LEČITI METABOLIČKI SINDROM

– Kako metabolički sindrom za dva do četiri puta povećava rizik od nastanka koronarne bolesti, infarkta srca i moždanog udara – njegovo je lečenje od izuzetne važnosti u prevenciji kardiovaskularnih bolesti.
U situaciji kada je metabolički sindrom već dijagnostikovan – borba protiv gojaznosti i povratak normalne telesne težine je osnovni preduslov za sprečavanje razvitka šećerne bolesti tipa dva i za nastanak teških komplikacija na srcu i krvnim sudovima.

Samo lečenje metaboličkog sindroma je kompleksno i, osim smanjenja telesne težine, povećane fizičke aktivnosti i promene stila života, podrazumeva i adekvatno lečenje pojedinih komponenti metaboličkog poremećaja kao što su povišen krvni pritisak, poremećaj metabolizma masti i glikoze ili već manifestna šećerna bolest.

Samo lečenje metaboličkog sindroma je kompleksno i, osim smanjenja telesne težine, povećane fizičke aktivnosti i promene stila života, podrazumeva i adekvatno lečenje pojedinih komponenti metaboličkog poremećaja kao što su povišen krvni pritisak, poremećaj metabolizma masti i glikoze ili već manifestna šećerna bolest.

Lekar koji pristupa terapiji metaboličkog sindroma mora imati u vidu mogućnost da pojedini lekovi, lečeći jedan poremećaj u isto vreme mogu pogoršati neki drugi eventualno prisutni poremećaj u okviru ovog sindroma. Zbog toga je neophodno poznavanje svih činjenica, a naročito one najvažnije – da lekar pred sobom uvek ima kompletnu ličnost bolesnika sa više mogućih oboljenja i poremećaja, a ne samo jednu izolovanu bolest – istakao je na kraju prof. dr Lazar Lepšanović, jedan od najpoznatijih stručnjaka iz oblasti poremećaja metabolizma hranljivih materija u organizmu čoveka, na ovim prostorima.

Dr B.P.

Izvor: medicicom.com