Може ли наука спасити свет?

Мартин Рис, председник Краљевског друштва
 

Највећи број људи верује да никада није било боље живети него у данашње време. Открића која гурају напред економски развој - информационе технологије, биотехнологија и нанотехнологија - побољшавају животни стандард како у развијеном свету, тако и у земљама у развоју. Ми смо сви у сајбер простору који може повезати свакога и било где са укупним светским знањем и културом и са било којом другом личношћу на планети.
Технологија XXI века нуди нам, што се тиче околине, бенигни стил живота, а  и  ресурсе који олакшавају невоље две милијарде најсиромашнијих на свету и побољшавају им животне изгледе. Штавише, највећа претња из 1960-их и 1970-их – нуклеарно уништење – знатно је смањена. Та претња, међутим, могла би се вратити уколико се појаве непријатељства нових суперсила. Осим тога, има и других опасности  које потичу од колективног притиска људи на планету и због повећане моћи неких појединаца.
Одмах после Другог светског рата, научници на Универзитету Чикаго покренули  су часопис назван Билтен атомских научника  којим су желели промоцију спречавања наоружања. Лого насловне стране Билтена био је часовник са казаљкама чија је близина времену које означава поноћ указивала на уредниково расуђивање о врло озбиљној и опасној ситуацији у свету. Сваких неколико година, минути су померани или напред или назад. Kазаљке су биле најближе поноћи у 1962. години, за време кубанске ракетне кризе.
Кад се завршио Хладни рат, часовник на корицама Билтена померен је за 17 минута уназад. Међутим, казаљке су поново почеле да миле према поноћи. Данас смо суочени са повећањем броја нуклеарних оружја, рецимо у Северној Кореји и Ирану. Терористи који делују у стилу Ал каиде, могли би намерно изазвати детонацију нуклеарне бомбе у центру неког града, чиме би убили десетине хиљада људи.
Чак и кад је нуклеарна претња ограничена, XXI век могао би нас суочити са тешким, новим и општим опасностима.
Климатске промене су најважнија и најдугорочнија претња човековој околини у овом веку. Човекове активности, пре свега коришћење фосилних горива, већ су повећале концентрацију угљен-диоксида и подигле је на ниво виши него што је икад била у последњих 500.000 година, при чему и даље расте за око 0,5 одсто годишње. Оно што највише узнемирава у деценијама које долазе, јесу планска предвиђања да угаљ, нафта и гас и даље обезбеђују све веће енергетске потребе у свету. Ако се тако настави, концентрација угљен-диоксида биће у 2050. години два пута већа од преиндустријског нивоа и три пута већа од нивоа који ће бити достигнут нешто касније у овом веку.
Свет годишње троши близу седам трилиона долара за енергију; садашња истраживања и развој не обећавају решења за изазове климатских промена. Нема готовог решења, али неке мере указују на могућности побољшања.
Приоритет би требало бити координисани напор  Европе, САД и других земаља као Г8+5 на изградњи постројења за развијање методологије одвајања угљеника и његовог смештаја у безбедне резервоаре. Та важна технологија од кључног је значаја због тога што ћемо зависити од угља и нафте и у следећих 40 година, и поред техничких напредака у коришћењу соларних и других самообнављајућих енергетских извора, попут  ветра. Ипак, уколико се кривуља раста емисије угљен-диоксида не окрене у супротном смеру, његова концентрација ће беспоговорно достићи претећи ниво.
Притисак на планету зависи, пре свега, од нашег стила живота. Свет не би могао поднети шест и по милијарди људи, уколико би сви они живели као Американци у данашње време. Али, те милијарде људи могле би добро живети кад би становници просперитетних земаља прихватили вегетаријанску исхрану, када би путовали мање, и када би међусобно комуницирали на виртуалан начин. Нова технологија ће одредити наш животни стил, као и наше захтеве и потребе које испољавамо према енергији и другим ресурсима из окружења.
Ипак, проблеми се повећавају брзим  растом људске популације која ће достићи број од 8 или чак 9 милијарди у 2050. Уколико раст буде настављен и после 2050, изгледи за нормалан живот већине људи биће прилично тмурни.
Свако од данашњих достигнућа - сајбертехнологија, биотехнологија и нанотехнологија – носе и нове опасности у ризицима од злоупотреба. Америчка национална академија наука упозорила је да би „само неколико појединаца са специјалним вештинама могло на лак и јефтин начин направити мноштво смртоносног биолошког оружја... Дешифровање секвенција и потпуно разумевање патогених генома дало би прилику за злочиначко стварање нових и активних чинилаца за масовну деструкцију“. За то није потребна нека нарочито добро организована мрежа људи: довољно је неколико фанатика са системом мишљења попут оног којим се стварају компјутерски вируси. Глобално село увек има и глобалне идиоте.
Данас има више од 60 земаља у којима је број новорођених испод нивоа довољног за обнављање становништва. Када би се тако нешто догодило у свим земљама, глобална популација би почела да се смањује после 2050. Тај развој догађаја био би поприлично благ али осетан.
У данашњем свету који је све више међусобно повезан, има нових опасности чије би се последице могле проширити и то глобално. Чак и најмања вероватноћа глобалне катастрофе није прихватљива. Уколико применимо паметне анализе на све катастрофичне ризике, то би нас навело да размишљамо као кад купујемо полисе осигурања. Множењем вероватноће са последицама, сигурно бисмо дали приоритет мерама које смањују ову врсту крајњег ризика. Одлуке које бисмо донели и индивидуално и колективно у предвидивој будућности, одредиле би да ли ће наука XXI века  учинити да резултати буду задовољавајући или поражавајући.


Превод Момчило Б. Ђорђевић

Извор: www.nin.co.rs