Обдарена „светом ватром”

Интервју: Мира Бањац
 

Она не глуми, већ даје себе, даје цело биће, огољавајући се милионском гледалишту. Кад неко има способност да тако дела деценијама, кажемо да има свете ватре”, рекао је Војислав - Воки Костић за Миру Бањац, нашу велику глумицу, која је 11. новембра, свечаношћу у Српском народном позоришту, у Новом Саду, обележила је 60 година рада и 80 година живота.
Она сама каже да је поносна на галерију женских ликова које је одиграла, јер „они су мали људи са великим поводом на животној сцени”.
Знате ли колико сте улога одиграли?
Не знам. Изашле су, сада, две монографије (поводом награде „Павле Вуисић” и обновљено издање монографије, поводом награде „Добричин прстен”, прим. н.), и запањила сам се. Има неких ствари којих се ни не сећам. И ово што је сакупљено у тим књигама је велики подвиг, због чега сам веома захвална позоришним музејима и Кинотеци. Када бисмо кренули да бројимо улоге избројали бисмо сигурно више од две стотине.
Издвајате ли неке од њих?
Ух... На почетку каријере играла сам у „Шуми” бабу од 90 година. У то време, када завршимо школу, читава класа иде у неко позориште да бисмо годину дана радили заједно и да бисмо све оно што смо учили ’прорадило’. То је било добро осмишљено. И, моја класа је отишла у Сремску Митровицу где је постојало збиља добро позориште. Имала сам тада 19 година. Када сам добила ту улогу бабе, мој професор Ракитин ми је послао једно писмо у коме је писало: „Добро је што ти играш ту улогу. То, наравно, неће бити добро, али је добро за тебе.” Било је много улога које су биле важне из разних разлога. Постоје улоге које измуче, оне можда у крајњем резултату и не буду великог домета, али се прође кроз непоновљиво искуство. У мом случају то је, између осталих, била Виткацијева „Мајка”, у режији Мире Траиловић, у „Атељeу 212”. Јунакиња коју сам играла је била пољска грофица, алкохоличар, наркоман и жена у инцесту. Могла сам карактерно некако да нађем, уобличим алкохоличарку и наркоманку, али жену у инцесту никако. Поготово ја, која сам са својим сином провела велики део живота у једном сасвим здравом односу. Улога која је на мене скренула велику пажњу је Марија, у великој ТВ серији хрватске телевизије, почетком седамдесетих година.
Са том улогом сте закорачили стазом славе?
У оно време била је реткост да глумци из позоришта раде на филму и телевизији. Могло би се рећи да сте имали среће ако вас извуку из шешира, као што је мене Соја Јовановић, за први филм. Улога Марије дошла је сасвим изненада, као огромна понуда из Загреба. Радила сам је годину и два месеца, а све скупа било је као да смо радили око седам филмова. Испрва је требало да је играју Ирена Папас, па Симон Сињоре. Међутим, нешто нису могле. Била сам у то време подстанар, у дуговима.... Једнога дана позове ме Стипе Делић и понуди улогу. Велика инострана екипа, велики хонорар... И, кад је требало да се почне са радом дођем у хотел „Топлице” у Словенији. Дочекаше ме људи из екипе и одмах послаше у шминкерницу. Тамо – шок. Одсекоше ми одмах косу, једино лепо што сам имала. Треперим изнутра и видим – не свиђа им се моје лице. Страшно. Сутрадан на сету око мене све лепотица до лепотице. Крене камера, кадрови... У једном тренутку, упркос зачуђености унаоколо, зауставим све и кажем камерману. „Молим вас, покушајте да нађете моје лице, можда ћете га заволети...”, а он ми одговори: „Покушајте ви да заволите своје лице, а ја сам га већ нашао”. Да, могло би се рећи да сам с том улогом први пут имала осећај звезде и доживела с њом и због ње толико тога.
Једном сте поменули да сте се срели са човеком који је на руци имао логорски број идентичан вашем, с тим што је ваш био на костиму, а његов није...
Док смо снимали серију возећи се свакодневно на сет колима, пролазила сам поред једне трафике где сам узимала новине. Костимирана сам ишла на сет и новине узимала кроз прозор аутомобила. Једног дана госпођа која ради у трафици ме замоли да изађем јер је ту неки господин који жели да се сретне са мном. Изађем, иако у оном логорашком костиму баш и нисам била за гледање. Испред мене фини, маркантан старији господин. Кратко ми се обрати и погледом фиксира логорашки број на мојој руци. Лагано склони рукав са подлактице и откри руку на којој је био идентичан број. Занеме човек и побледи. Ја се заледила. Прође неколико тренутака тешке тишине, који су се мени чинили као читава вечност и он у пола гласа изговори да је то његов број из „Бухенвалда“. Био је официр војске оне Југославије а пошто је био и левичар, завршио је у логору с још тројицом другара. Прошао је шта је прошао, он и још један су преживели, двојица нису издржала. Ужас.
Каријеру сте градили идући једном ногом кроз позориште, а дугом кроз филм и телевизију?
Не жалим се. Ишло ме, што би рекли. А ја сам се трудила да дам све од себе и на сцени и пред камерама. Недуго после Марије имала сам срећу и част да ме звао Жика Павловић да играм у филму „Песма”. Први пут сам тада радила са Љубом Тадићем и Шербеџијом. После су кренули и други велики филмови. Имала сам срећу да сам радила са, да тако кажем, целом чешком школом наших редитеља.
Каријера, попут ваше, намеће питање односа између професионалног и приватног живота, проблем усклађивања?
- Ишло је тешко. Можда сада могу и смем то да кажем: ја сам изванредно неуспешна у приватном животу. Толике сам ломове имала! И, нико ми није крив. Све сам ја то сама себи спаковала. Нисам била довољно добро организована, шта ли... Мука је то што и деца трпе. Често помислим да можда нисам била уз сина кад сам му била највише потребна. А са друге стране, уз мене је, разумео ме је и разуме ме. Бави се сличним послом. Камерман је, али никад није волео да ради са мном. Ни до дана данашњег.
Тешко сам, кажем, усклађивала своје професионалне обавезе са приватним, материнством, пре свега. Дипломирала сам педесете, одмах се удала и Брана се родио ’51, а развела сам се када је имао пет година, али сам са његовим оцем била у добрим односима све до његове смрти. Био је мој први момак, прва љубав. И, некако се то ваљда иживело. Прошло. Био је инжењер по струци. Испоставило се и да смо два света. Када је Брана био мали имала сам срећу да ми је мајка пружала велику подршку, бивши супруг такође. И свекрва. Чак се догодило да је умрла у мом изнајмљеном стану у Београду, што се десило 12 година после развода. Дошла је том приликом у Београд неким својим послом и није хтела да буде ни код кога другог. Имале смо фин однос, она је често водила бригу о Брани и није било проблема да буде дан, два код мене. Сећам се како сам по подне дошла кући и затекла је мртву. Ужаснула сам се. Наравно, одмах сам звала „Атеље” и одмах су дотрчали Ташко Начић, Пера Краљ и други. Кажем вам, „Атеље” је био породица.
Приликом оваквих јубилеја нужно се намеће и питање како и с којим осећањем гледате на своје почетке?
- Рећи ћу вам једну сентименталну ствар. У публици, те вечери где је било толико мени драгих људи, била је једна празна столица, недостајао је неко. То је моја мама, која је заиста залегла за мене и то у време кад је била јерес отићи у позориште, поготово у средини из које сам потекла. Она је имала слуха, осећај да треба да стане иза мене, а нажалост, није доживела оне највеће радости и плодове моје каријере. Отишла је са овог света кад сам ја била један мали нико, који тек почиње да корача и крчи пут. И нико живи није знао на шта ће тај нико, односно ја, да изађе, сем ње. Она је јако веровала. А да ли бих ја уопште некуд стигла да она није била уз мене.
Стицајем околности, а због глумачког посла, нисте стигли на мајчину сахрану?
- Њена сахрана и сахрана Мике Антића су два моја велика бола. Када је мама умрла ја сам била, први пут у животу, у иностранству, са Српским народним позориштем. Били смо у тадашњој Чехословачкој. Био је страшно велики снег и ми смо се, негде на Високим Татрама, заглавили, тако да нико није могао ни да нам јави, а и да јесте, сви смо били на заједничком пасошу... Кад смо дошли на мађарску границу, видим да је ту нека узбуна, ал` мени нико ништа не говори. Само су ме успут смиривали да баш не певам и не забављам се.
Моја мама је била једна „мала“ жена што значи да није на сахрани било ни хорова а ни свештеника, тако да су је сахранили – никако. Међутим, кад се сахрана завршила и људи кренули да иду, онда је Мика Антић, наш велики песник, који је иначе живео једно време код нас, зауставио људе и одржао једно слово показавши како треба сахрањивати „мале људе”. Обећала сам била себи да ћу, ако судбина такав распоред направи, говорити на његовој сахрани. Међутим, он је тестаментом забранио да било ко говори. Тако да су сахране моје маме и Мике моја два збиља велика бола.
Људи се обично с драгошћу сећају свог детињства, а ви кажете да не волите своје детињство?
И никад се у њега не бих враћала. Моје детињство је било такво да у ствари уопште и нисам била дете. Био је страшан рат, ужаси. Живела сам код бабе. Наиме, мој отац је рођен у Америци и доведен кад је имао двадесет и неку годину. Није ни знао српски. Оженили су га мојом мајком која је тада била једна од виђенијих девојка. Живели су заједно четири године, добили мене, али он није овде могао да се снађе и прилагоди. Вратио се у Америку с тим да ће нам послати карте да и ми дођемо. Он је то и урадио, али моји ујаци су се успротивили, нису дали, те ми не одосмо. Онда се мајка запослила у Београду. Примаче се рат, затворише се границе, она оста у Београду а ја у Ердевику, где сам и рођена, остах код бабе по оцу која је такође дошла из Америке и слабо говорила српски. Са нама је живела и тетка, очева сестра. Те две жене, баба и тетка, страховито су се свађале, а ја сам одрастала у томе и у чежњи за мајком. Због њих две никада нисам научила енглески.
Који је преломни тренутак у вашем животу?
Било их је више. Један од њих је када сам дошла у „Атеље 212”, односно, када сам, после мајчине смрти, дошла у Београд. Јаукала сам београдским улицама. Нисам се снашла. Правила сам себи непотребне проблеме. Али, захваљујући „Атељеу” и глумцима некако сам прошла кроз тај период. Знате, оног момента када си ти код „атељеоваца“ положио, и то не само на сцени, то се подразумева, него, брале, у бифеу, ако си ту положио испит онда си примљен у породицу. А за ту породицу је мало рећи да је била велика ствар.
Мој живот је саткан и од среће и од велике несреће. Позориште је било велика срећа. Приватно, бивало је онако како сам умела и нисам умела, падала, устајала.... Била сам на неки начин и лукава. Бирала сам пријатеље од којих си имао шта научити, дружила се с паметним књигама. Постати није човекова заслуга, али трајање јесте.
Кад бисте кретали из почетка, да ли бисте нешто мењали?
- Мењала бих, када би се могло, детињство и ту рану младост, јер су прошли у неким страховима, муци и сиротињи. Али, можда... сад кад се окренем, можда је све то мени дало ово здравље. Пошто сам превалила све те велике недаће, можда сам ухватила неки имунитет. Данас, богу фала, могу да издржим да не једем, да не спавам, да се не одмарам, а да будем „ко авион“.
У сваком случају, поново бих изабрала да будем глумица.

Пријатељи
Били сте пријатељ са Зораном Радмиловићем, Павлом Вуисићем, Мирославом Антићем...
Људи боеми. Волела сам ту боемију, мислим да сам јој чак и припадала. Али испод те боемске љуштуре крило се огромно благо. А нису се отварали. Тешко је било доћи до њих изнутра.
Паја је писао дивне песме, говорио језике, био веома образован, али се тиме није разбацивао. То је знало само неколико његових пријатеља, показивао је ту своју страну само где је он мислио да то треба. Мика Антић такође, био је боем али имао је и једну скривену а дивну поетску димензију која је била сасвим лична. Рецимо, сећам се како једном нестао у време кад је становао код мене. Нема човека два дана! Кад се вратио, сва у чуду питам га где је био. Он ми одговори да је био у Љубљани и да је тамо ишао да би однео љубичице једној жени, односно оставио их у њеним вратима. Знао ју је само из виђења. Он је, дакле, отишао у Љубљану, дао и последњу пару за пут, само да би једној жени оставио љубичице у вратима и вратио се.
Зоран Радмиловић! Приватно баш и није био неки весељак. Интровертан човек. Огроман, зачуђујући таленат, за којим једноставно, слепо идеш. Поклонио ми је књигу, своју монографију, са посветом на француском и рекао да је не прочитам док је он жив. Француски не знам, нисам је превела ни до данас, а мислим да и нећу.
Била ми је збиља част бити им пријатељ. 

Позориште, филм, тв
Мира Бањац је рођена 1929. у Ердевику. Припада првој генерацији глумаца која је завршила Позоришну школу у Новом Саду. Уз краће ангажмане у позориштима у Сремској Митровици (1949 – 1951) и Бањалуци (1953 – 1955) радила је у Српском народном позоришту у Новом Саду, а 1970. прешла у Београд и постала члан „Атељеа 212”.
Осим у позоришту, где је добила низ признања, играла је и у низу телевизијских драма и серија, остварила бројне значајне улоге на филму.
Ауторка је сценарија краткометражног филма „Лаку ноћ Шљука“.
Добитница је многобројних награда, између осталог двеју Стеријиних награда, Статуете „Јоаким Вујић“, Октобарске награде Новог Сада, затим награде “Павле Вуисић” и “Добричин прстен”, највећих глумачких признања у филмској и позоришној уметности. 

Извор: НИН