Otkriće Klota (Klotho) gena na 2. kraku 13. hromozoma uvod u naučno rešenje procesa starenja

Gen koji ispreda životne niti

Autor: Dr Ivan Rajković

Pre nego što se pozabavimo morfološkim i funkcionalnim karakteristikama Klota (Klotho) gena koji je otkriven 1997. godine, red je da se prvo upoznamo sa poreklom njegovog prilično neobičnog, ali, kako ćete se kroz izlaganje uveriti, i krajnje adekvatnog imena.

Rečje, naime, o imenu jedne od tri mitološke boginje sudbine - u grčkoj mitologiji su se nazivale mojrama (suđajama), a u rimskoj parkama. Prema legendi one su bile tri sestre, a zvale su se Klota, Lahesa i Atropa. Starije od većine bogova, potomkinje tvoraca Haosa, njihov zadatak je bio da određuju ljudsku sudbinu. Kada bi se rodio, svaki čovek bi od suđaja dobijao vlastitu nit života: Klota bi je ispredala, Lahesa raspredala, a najstrašnija od njih, Atropa bi je presecala. Tada bi čovek umro.

Ako se još i podsetimo da su geni delovi naslednog materijala oličenog u vidu DNK, koji su na krajnje precizan način „upleteni“ u složenije strukture kakve su hromozomi, ovaj naziv višestruko dobija na simbolici.

Klota gen je smešten na dugom kraku (q) 13 hromozoma. Po rečima dr Makoto Kurua, koji je predvodio tim naučnika odgovoran za njegovo pronalaženje, radi se, verovatno, o jednom od najznačajnijih otkrića usmerenih ka razvoju potpuno funkcionalne antiaging terapije. Ova izjava citirana u časopisu Science, naročito dobija na značaju kada se uzme u obzir da su ozbiljne studije i klinički eksperimenti koji su se bavili efektima, pre svih hormona rasta i DHEA, na prolongiranje prosečne dužine života, pretrpeli neuspeh.

U eksperimentima na miševima je pokazano da je Klota gen odgovoran za sintezu proteina uronjenog u ćelijsku membranu (najverovatnije se radi o transmembranskom signalnom proteinu, u bliskoj funkcionalnoj vezi sa metabolizmom glukoze), koji usporava starenje na taj način što smanjuje ćelijsku insulinsku rezistenciju, praktično dovodeći do fenomena hormonski izazvane kalorijske restrikcije (o čemu smo pisali u prethodnim tekstovima).

Neslaganja donekle još uvek postoje kada je poreklo ovog proteina u pitanju: naime, on je dokazan i u cirkulišućem obliku u serumu, zbog čega se ne može isključiti i njegova, eventualna, hormonska funkcija. Dakle, da li njega sintetišu sve ćelije, a zatim ga izlažu na svojoj ćelijskoj membrani, ili ga sintetišu samo neki organi, a potom se putem krvi transportuje do ciljnih tkiva, ili postoji veći broj različitih suppopulacija ovih proteina koji obavljaju istu ili sličnu funkciju, ali na različiti način, ostaje tek da se vidi. Takođe se ne smeju isključiti ni varijacije u načinu ispoljavanja efekata ovog proteina uslovljene razlikom među vrstama - npr. kod nekih funkcioniše kao receptor, a kod nekih kao hormon.

Načeta tajna čeka potomke

Klota (Klotho) gen je otkriven 1997. godine, a poreklo njegovog prilično neobičnog, ali i krajnje adekvatnog imena potiče od imena jedne od tri mitološke boginje sudbine - u grčkoj mitologiji su se nazivale mojrama (suđajama), a u rimskoj parkama.

Prema legendi one su bile tri sestre, a zvale su se Klota, Lahesa i Atropa. Starije od većine bogova, potomkinje tvoraca Haosa, njihov zadatak je bio da određuju ljudsku sudbinu. Kada bi se rodio, svaki čovek bi od suđaja dobijao vlastitu nit života: Klota bi je ispredala, Lahesa raspredala, a najstrašnija od njih, Atropa, presecala bi je. Tada bi čovek umro. Ako se još i podsetimo da su geni delovi naslednog materijala oličenog u vidu DNK, koji su na krajnje precizan način „upleteni“ u složenije strukture kakve su hromozomi, ovaj naziv višestruko dobija na simbolici.

Klota gen, o kojem smo detaljnije pisali u prošlom broju, smešten je na dugom kraku (q) 13. hromozoma. Po rečima dr Makoto Kurua, koji je predvodio tim naučnika odgovoran za njegovo pronalaženje, radi se, verovatno, o jednom od najznačajnijih otkrića usmerenih ka razvoju potpuno funkcionalne antiaging terapije. Ova izjava citirana u časopisu Science naročito dobija na značaju kada se uzme u obzir da su ozbiljne studije i klinički eksperimenti koji su se bavili efektima, pre svih hormona rasta i DHEA, na prolongiranje prosečne dužine života, pretrpeli neuspeh.

U eksperimentima na miševima je pokazano da je Klota gen odgovoran za sintezu proteina uronjenog u ćelijsku membranu (najverovatnije se radi o transmembranskom signalnom proteinu, u bliskoj funkcionalnoj vezi sa metabolizmom glukoze), koji usporava starenje na taj način što smanjuje ćelijsku insulinsku rezistenciju, praktično dovodeći do fenomena hormonski izazvane kalorijske restrikcije.

Dr Makoto Kuro i njegovi saradnici su 2002. god. u svojoj prvoj studiji dokazali da se mutirani sojevi miševa kojima nedostaje Klota gen, normalno razvijaju sve do 3-4 nedelje starosti, da bi potom počeli prilično rapidno da pokazuju jasne znake starenja kakvi su atrofija kože, osteoporoza, ateroskleroza i emfizem pluća. U toku druge studije, odgajeni su mutantni sojevi miševa sa mnogo aktivnijim oblicima Klota gena koji su mogli da sintetišu mnogo veće količine ovog proteina. Oni su živeli 19-31 odsto vremena duže nego normalni miševi, i pri tom nisu pokazali bilo kakve prateće zdravstvene probleme.

Naravno, još puno toga imamo da otkrijemo o ovom genu, pre svega to šta reguliše njegovu aktivnost, kao i o mogućnostima praktične primene njegovog proteinskog produkta u svrhu produženja ljudskog životnog veka. Danas se opravdano spekuliše time, da svoj efekat Kloto protein/receptor, ostvaruje još i blokadom mehanizma preko koga insulinu sličan faktor rasta 1 (IGF 1) ispoljava vlastite efekte. Naime, IGF 1 je proteinski hormon, po svojoj građi vrlo sličan insulinu, koji se luči u jetri, kao odgovor na njenu stimulaciju hormonom rasta. Pre svega, IGF 1 ispoljava anaboličke efekte kod odraslih delujući na skoro sva tkiva (stimuliše proizvodnju proteina na račun energije dobijene iz masnoća, a smanjuje iskorišćavanje glukoze), dok je kod dece odgovoran i za rast čitavog tela.

Istraživanje Kloto gena na ljudima je u toku, a preliminarni, kratkoročni rezultati su za sada još krajnje ambivalentni. Naime, dr Hal Dic (Dietz) sa Instituta za genetsku medicinu na Džon Hopkins univerzitetu, došao je do otkrića da neke varijante Kloto gena (doduše, na sreću vrlo retke), čak mogu da ukažu i na povećanu mogućnost od prerane smrti kod svojih nosilaca! Naravno, treba imati u vidu da će zbog specifičnosti ljudske anatomije, fiziologije, a naročito dužine prosečnog životnog veka, tek potomci-potomaka-naših potomaka biti u stanju da na valjani način procene rezultate ovih istraživanja, kao i da na osnovu njih, nadamo se, budu u mogućnosti da započnu produženje prosečnog životnog veka terapijskim putem.

Poliklinika Labea Medica - Dijagnostika Beograd, Tadeuša Košćuška 30, 011 20 30 520

Izvor: DANAS