Плејбојева смрт

У лето 1997. године свет је преко једне мутне фотографије двоје који се љубе упознао Емада ел Дина Мохамеда Абдела Монеима Фаједа, како је гласило пуно име најстаријег сина египатског милијардера Мохамеда ал Фаједа и Самире Кашоги, сестре озлоглашеног трговца оружјем Аднана Кашогија. Доди Фајед, родом из Александрије, преко ноћи је стекао славу плејбоја са невероватно дугачким списком чувених бивших девојака. Понекад се тај 41-годишњак представљао као Оскаром овенчани филмски продуцент, али никоме то у овом тренутку није било важно: жена коју је љубио на мутној фотографији била је Дајана, принцеза од Велса, а њихова прича се из сата у сат претварала из таблоидске вести у романсу века: нови Едвард и Волис Симпсон.
Све је почело када су се Додијев отац Мохамед ал Фајед и принцеза Дајана срели на неком добротворном скупу у Лондону. Одмах је њој и њеним синовима понудио летовање у својој кући на југу Француске, па су сви тамо одлетели његовим приватним авионом 11. јула. Доди је стигао који дан касније. Током дана папараци су имали небројене прилике да сниме дечаке. Увече је организована диско забава на једној од палуба и млади принчеви су, колико год то бизарно деловало, били једини гости. Доцније су принчеви отишли да се нађу са својим оцем, а Дајана се вратила на југ Француске и тамо провела друго летовање на јахти “Џоникал”, овога пута са Додијем.
Путовање од те јахте до смрти у тунелу одвијало се стрмоглавом брзином. Пар је играо грозничаву игру жмурке са штампом, која их је чамцима јурила по заливу Сен Тропеа. Дајана би понекад прскала папараце пиштољем на воду. У том неуморном лову на пар на тако хаотично малој удаљености осећао се наговештај неког зла. Ипак, бар овог пута, Дајана је у свему томе била саучесник. Изгледало је као да она оркестрира целу ствар – од самосвесних поза које су се виделе на снимцима (пољубац, скок у воду са брода) до обећања репортерима да ће им “врло брзо” испричати невероватну причу.
Потпуно одсечена од краљевског система, Дајана у овом тренутку није имала никога у кога је могла да има пуно поверење. Неколико блиских људи колико јој је још преостало, углавном су били сумњиви типови, видовњаци и нумеролози, које је са огромном пажњом слушала. Папараци су је пратили куд год је ишла и још увек јој је била неопходна сигурност и заштита коју јој је раније пружао краљевски систем. Укратко, очајнички је настојала да нађе заштитника. Зато није нимало изненађујуће што је склопила пријатељство са Мухамедом ал Фаједом, човеком оназисовског богатства и подједнаке опседнутости безбедношћу, надзором и телохранитељима.
Што се Ал Фаједа тиче, није била никаква тајна да је, откако је изгубио битку за британски пасош, која је кулминирала афером због које је пала Мејџорова влада, и откако је потом доживео понижење од краљевске породице која је повукла своје покровитељство над робном кућом “Хародс”, чији је он власник постао, био рад да изгради алтернативну базу моћи са Дајаном у центру. Мохамед ал Фајед је охрабривао Додија да се виђа са Дајаном, а њој је очигледно пријало да се виђа са Додијем. Само, где је, у свему томе, био Доди?
Одавно се питам да ли је могуће сазнати нешто више о Додију, ко је он заправо био и како се нашао у Дајанином наручју. На крају сам одлучио да направим документарни филм о њему. Мој продуцент је ступио у контакт са кабинетом Мохамеда ал Фаједа и затражио интервју. Био сам убеђен да ће пристати – на крају крајева, сигурно ће поздравити још једну шансу да исприча своју верзију. Сем тога, одувек сам некако био на његовој страни када је реч о несрећи која се догодила, већ и тиме што сам, када сам сазнао за догађај у тунелу и Дајанину смрт, себи у браду промрмљао: “МИ 5.”
Ал Фаједови службеници су били учтиви али су врло јасно ставили до знања да ће он учествовати у разговору уколико нагласимо да је а) Доди био омиљен и сви су га волели, б) Доди имао успешну каријеру на филму, и ц) ако којим случајем гласине о Додијевом дрогирању уопште поменемо, морамо објаснити да нема доказа који би те тезе поткрепили.
Претражио сам архиве и, колико год то чудно изгледало, испоставило се да Доди никада у животу није дао ниједан интервју. Нема ни једне једине речи коју је он изговорио у јавности а да је остала забележена. На видео-снимцима домаће производње можемо видети Додија како се скија и смеши, мази мачку или вози моторни чамац, увек сам. Он живи у свету луксуза и привилегија, али је потпуно сам. У једном тренутку види се како нешто говори, али ми не чујемо шта је то. Глас није снимљен.
Чак је и на фотографији “Пољубац” Додијево лице у највећој мери замагљено. Заправо, није сасвим јасно ни да се они стварно љубе. Чак сам се упитао да ли су Дајана и Доди икада уопште били у неком односу. То ме је све више заокупљало.
На једном снимку Додијевог радног стола у његовом стану у Парк Лејну виде се само две урамљене фотографије: на једној су он, Тони Кертис и неки холивудски пајташи, а на другој Денис Луис, манекенка са којом се пет година час забављао, час престајао да се забавља. Она живи у Лос Анђелесу, где се бави једним необичним видом сликарства: прави портрете преминулих, мешајући њихов пепео у сликарски пигмент. Срели смо се у њеној помодној галерији у центру града, у згради која је споља сва обмотана бодљикавом жицом и ишарана графитима. Танка је попут чачкалице, висока преко 180 центиметара плус високе потпетице, носи одело и држи чиваву под мишком. Упитао сам је може ли да се сети где су се то она и Доди фотографисани.
“Искрено говорећи, не сећам се, али мора бити да је то била нека луда забава.”
Да ли ју је он импресионирао? Чуо сам да је Доди могао да пуцне прстима и за двадесет минута би се ту већ нашао хеликоптер.
“Било је забавно. Ишли смо на нека сјајна места, али ја сам највише волела да одлазим у њихову кућу у унутрашњости и да идем на јахање. Или бисмо отишли на југ Француске и онда се извезли бродом. Био је то живот као из бајке.” Денис је деловала мало деконцентрисано док смо разговарали, нервозно се смејала и стезала чиваву.
“Јесте ли били заљубљени у Додија?”
“Боже, не, никако!”
“Били сте с њим веома дуго.”
“Али није то био неки однос где бисмо једно другом нешто обећали. Само смо ... само смо излазили заједно.”
Додија су повезивали са мноштвом жена: Брук Шилдс, Џулија Робертс, Мари Хелвин, Ку Старк, Брит Еклунд, Винона Рајдер, Дарил Хана, Џоан Вејли, Тина Синача, Тања Брајер, чак и Сузана Константин која је наводно била “луда за Додијем” и никако није хтела да га остави на миру.
Доди је био заинтересован искључиво за познате девојке. Ангажовао је Пет Кингсли, чувену публицисткињу која је радила за Тома Круза и Мадону, да би био сасвим сигуран да ће бити фотографисан са сваком својом чувеном пратиљом на неком, како се каже, култном месту у Лос Анђелесу. Само, иако је Доди уживао репутацију плејбоја, уопште није сасвим јасно да се он заиста забављао, па чак ни да је спавао са било којом од тих жена. Сигурно је само да су га са њима виђали. Фотографисао се са њима. Што сам дубље истраживао, то сам више схватао колико је плитка цела та прича.
Додијев брат од ујака Хусеин Кашоги познавао је Додија још док су обојица били клинци и заједно проводили лета на некој јахти која је крстарила Медитераном. Хусеинов отац Аднан Кашоги и Мохамед ал Фајед били су пословни партнери у Каиру почетком 60-их година. Мохамед се оженио Аднановом сестром, али су се њих двојица сукобили на послу и дотадашње пријатељство се изметнуло у жесток сукоб који и данас траје. Додијеви родитељи су се развели када је Доди имао четири године, и он се отад само селио из једног скупог интерната у други; мајку практично уопште није виђао, а оца сасвим ретко.
“Одрасли смо затрпани играчкама; имали смо јахте, приватне авионе, свуда смо имали куће. То је помало било налик на чауру: ушушкани сте у свом свету и ништа што је споља једноставно вас не дотиче. Имате своје возаче, своје телохранитеље, људе који су на вашем платном списку и сви вас штите. Родитеље виђате само током три летња месеца и нешто мало током зиме”, причао ми је Хусеин.
Када је Додију било 19 година, отац га је послао на академију Сандхерст. Та војна академија за обуку официра британске војске организује и 18-месечне серије курсева за оне који би мало да се играју војске; корисни су за богате синове лидера малих земаља, који ће можда у неком тренутку да приме рапорт на војној паради. У то време Сандхерст је постајао све популарнији избор петрохемијских магната који су желели да својој деци купе мало ауре коју доносе добра британска школа интернатског типа и војнички дрил. Била је средина 70-их година, време када је богати Лондон доживео радикалну промену. Насред Мејфера први пут сте могли да видите фереџе (при том су жене под фереџама истовремено носиле и Гучијеве ташне). Арапско и блискоисточно богатство почело је да преовладава у граду а стари естаблишмент и стари новац нису волели то богатство.
Доди је завршио само један шестомесечни курс на Сандхерсту и отиснуо се у живот луксузног елитног доколичара. Имао је месечно издржавање од 400.000 фунти, а његова лична секретарица Памела Местр каже да се понекад дешавало да већ крајем прве недеље остане без пара. Рецимо, упознао би неку девојку, а она би пожелела нешто од Булгарија. Или би се Додију ћефнуло да одлети у Гштад или у Сен Тропе или у Wујорк, авио-таксијем. Постао је колекционар разних играчака и техничких новотарија. Први је у Лос Анђелесу који је сео за волан “хамвија” и први који је набавио “Сонијев” вокмен. Упркос томе што није успео да постане војник, Доди је с детињском радошћу скупљао све што је имало неке везе с војском; волео је да се шета у униформи копнене војске и морнарице, којих је имао безброј. Био је то чудан живот. Покушао је да стекне некакав статус у свету који није желео да му пружи никакав статус, и желео је признање од оца који га је финансијски подржавао, али га је, иза леђа, звао “мој блентави син”.
Доди је постао меланхоличан, некако тих и јако несигуран. Wегов пријатељ, холивудски редитељ Стен Драготи, каже: “Умео је изненадно да заћути и никако нисте могли да будете сигурни да ли је то стварна депресија, или га је само отац поново изрибао.”
Ал Фајед је покушао да уведе свог сина у посао, па му је купио представништво “Ферарија”, а потом га чак и увео у управни одбор “Хародса”; ни на једном послу Доди се није добро показао. Финансирао је и најекстравагантнији Додијев сан – Доди је, наиме, желео да постане холивудски продуцент. Дао му је паре за оснивање компаније која је продуцирала филм Ватрене кочије и Додију донела награду Оскар.
У Холивуду 80-их Доди је дошао у контакт са кокаином. Елитна холивудска кокаинска сцена битно се разликовала од јефтиног данашњег тржишта кокаина. Тада кокаин није био ништа друго до хемијски џогинг. Чак се сматрало да је користан, третирали су га као енергетско средство које је чисто, подстиче креативност, лакше је и једноставније од мрачног хероина који је царевао током 70-их година. Круже гласине да је Доди куповао око килограм недељно, не само за себе, наравно. “То је као да имате подрум пун ’дом перињона’”, каже Драготи.
Да ли је Доди постао наркоман? Wегови пријатељи су врло дипломатски настројени и кажу да га никада нису видели како узима дрогу, а онда брзо прелазе на неку другу тему. Сигурно је да је почео да стиче извесне психолошке тикове: рецимо, параноидан страх од бацила, тако да је бесомучно прао руке ако би му се икада догодило да мора да се рукује с неким странцем. Џони Голд, власник ноћног клуба Трамп, који данас живи на Бахамима, сећа се да је Доди непрестано живео у страху да ће га неко отети. “Био је скоро сигуран да ће му неко сипати нешто у пиће. Зато никада није два пута пио из исте чаше; отпио би гутљај и наручио ново пиће.”
Време је пролазило и Доди је остао заробљен у том чудном луксузном мехуру, осећајући да није кадар да задовољи свога оца, али очајнички желећи да уради нешто што би наишло на очево одобравање. Онда се појавила Дајана у лето 1997. Догађаји су спојили троје људи: Дајану која тек што је прекинула везу са лекаром Хаснатом Каном и која је желела да искористи Додија не би ли се вратила Кану; Мохамеда ал Фаједа, на крају дугог пута понижења у рукама британског естаблишмента и Додија, радог да једном у животу уради нешто што ће његов отац сматрати вредним.
Иронијом судбине, у истом тренутку у коме је Доди остварио амбиције које је његов отац гајио за њега, он је створио и ситуацију у којој је коначно могао први пут у животу да се ослободи очевог утицаја. Наиме, у оближњој ували Доди је имао укотвљену другу јахту, на којој је била једна друга жена: Кели Фишер, фото-модел, девојка која је била верена за Додија и као доказ је носила веренички прстен његове мајке.
Драготи ми је испричао да су Кели и Доди тада већ били две године заједно: “То је за Додија заиста изузетно дуг период.” Био је то први озбиљан однос од брака који је 1987. године на брзину склопио са још једном манекенком и фото-моделом, Сузан Грегард, и који је трајао осам месеци. (Грегардова је као разлог за развод навела чињеницу да су их увек окруживали телохранитељи: “Никада нисмо били сами.”) Међутим, у лето 1997. Доди и Кели су били верени. Заједно су купили кућу у Малибуу и чинило се да Доди припрема раскид са оцем како би почео да живи властити живот. А онда је изненадно био суочен са драстичним избором: могао је да бира између дужности према оцу која се огледала у забављању са Дајаном или љубави и слободе са Кели. Доди је урадио оно што је најбоље знао: игнорисао је ситуацију. Испоставило се ипак да Кели жели одговоре и телефонирала му је на јахту. У почетку уопште није хтео да разговара са њом, само би гурао слушалицу своме оцу. А онда су на крају ипак разговарали.
Кели: “Шта би с нашом веридбом?”
Доди: “Којом веридбом?”
Кели: “Нашом веридбом. Немој ме зезати, Доди. Одвезао си је (Дајану) у Сен Тропе и с њом си провео читав дан, а увече си дошао мени у кревет.”
Кели је била бесна због очигледних Додијевих покушаја да избегне разговор, али је он имао разлога за опрез и уздржаност. Конференција за новинаре коју је Кели потом организовала – и на којој је показивала прстен и плакала мајци на рамену – у том тренутку је изгледала као још један покушај да се неко окористи од целог циркуса са Додијем и Дајаном.
“Наравно да нису намеравали да се венчају”, казао ми је блиски Додијев пријатељ Џејмс Мартин, холивудски колумниста специјализован за трачеве. “Не мислите ваљда да је Кели била заљубљена? Не можете ме то озбиљно питати. Једино у шта је она била заљубљена је шопинг.”
Нисам сигуран да је у праву. У том површном, сумњичавом свету у коме за сваки однос постоји посебна агенда, где се телефонски разговори снимају и где свако има цену, ипак ми се чини да је код Кели бар у том тренутку било нечег истинитог. Wен необуздани бес према Мохамеду ал Фаједу и Додију није био бес особе која само покушава да што боље прода причу и да брзо дође до великих пара. Кели је очигледно била повређена жена а Додију су руке биле везане, шта год да је према њој осећао.
Други близак пријатељ Хенри Хеј, милионер који је ишао са њим с једне на другу забаву током 80-их година и који му је остао близак, каже да је Доди имао дубоко уврежен осећај породичне дужности. Дакле, сама идеја да би он ту могао нешто да бира, делује потпуно нестварно у свету Ал Фаједових и култури којој они припадају. “У Енглеској ретко ко то разуме”, каже Хеј. “Зашто се Доди није супротставио оцу? То не бива; породица је светиња, прворођени син прворођеног сина увек остаје у светој вези са оцем.”
Та света веза између оца и сина сигурно је била знатно јача од ма какве везе између Кели и Додија. Кога год да сам питао шта је то што је Додија могло да учини срећним, одговорио би ми да је Доди пре свега желео да угоди оцу. То је била Додијева чежња још из раног детињства – жеља да попуни празнину и очевим одобравањем својих поступака надомести сопствене мањкавости.
Несрећа у тунелу трагично је запечатила Додијев тренутак савршенства. “Мерцедес” који је јурио по мрачним улицама Париза могао је да буде дипломатско возило било ког анонимног дипломате. Није било тако. Поред Дајане, изгнане принцезе, седео је 41-годишњи мушкарац-дечак који је коначно добио очево одобрење и признање за своје потезе већ самим тим што је седео покрај ње.
И сама та вожња има једну црнохуморну ноту: до ње је дошло због тренутка Додијеве побуне против оца – можда јединог Додијевог израза побуне још откако је пре десет година ступио у краткотрајни брак. Док се гомила скупљала пред хотелом “Риц” и док су се шириле гласине да се Дајана спрема да изађе из хотела, Додија је ухватила паника. Одлучио је да изађе на задњи излаз. Телохранитеље је то уплашило, зато што су сматрали да је свака промена плана лоша идеја и зато што Мухамед ал Фајед то није одобрио. И Доди и телохранитељи претили су једни другима да ће се обратити Ал Фаједу – “газди”, како су говорили. Шеф обезбеђења каже: “Запретили смо да ћемо морати да телефонирамо у Лондон – да телефонирамо газди – а он је рекао да нема потребе зато што је све ово већ одобрио г. Мухамед. Рекао је да је г. Мухамед све то одобрио.”
Тако се Додијев живот свео на један телефонски позив. У судској истрази која је вођена поводом Дајанине смрти, Мохамед ал Фајед је негирао да је те вечери разговарао са Додијем и да се сагласио са променом плана. Казао је да је рекао Додију да “треба да остану тамо где јесу”.
Читав Додијев живот био је обележен ситним актима побуне када би за тренутак могао слободно да удахне ваздух а да не навуче на себе љутњу свога оца. Да се све није окончало трагедијом, ово би био само још један мали, једва уочљив корак пркоса. Доди је слагао телохранитеље да је разговарао са оцем – и то је животом платио.
Бреме које носи Мохамед ал Фајед је бреме оца који је одлично познавао свог сина и волео га на једини начин на који је умео. Знао је да Доди не може најбоље да суди о томе шта треба, а шта не треба да ради, а то је знао и сам Доди. У том тренутку уништено је све што је Мохамед ал Фајед градио са Дајаном. Изгубио је пројекат на коме је радио, али је, што је још важније, изгубио сина – човека кога свет заправо није ни познавао. Ипак, само неколико дана пре но што ће погинути, Доди је стекао признање и одобравање свог оца, нешто за шта се читав живот борио. И стекао је славу коју му иначе није могао донети ни читав буљук холивудских лепотица.
Џек Мартин ми је рекао да је Доди често имао обичај да се вајка како никако да сретне жену која ће бити толико позната да ће га одвести на насловну страну часописа Пипл. Дајана му је, коначно, донела ту насловну страну.

(The Observer)
Приредила и превела
Љиљана Недељковић


Жак Перети

Извор: НИН онлине