Prevodilaštvo u Srbiji raj za loše prevodioce i izdavače

 

O srpskoj kulturi odlučuju trgovci

Autor: Manuela Graf

Izdavači koji je jure za lakom zaradom, smozvani prevodioci, loše prevedene knjige, krađe autorskih prava, neke su od glavnih odlika izdavačke delatnosti i prevodilaštva u Srbiji minule decenije. Posledice bi se mogle sažeti u nekoliko reči - urušavanje kulture, formiranje lošeg ukusa, uspostavljanje naopake skale vrednosti, ali je njihov obim nemoguće sagledati. Zakon o izdavačkoj delatnosti sačinjen je još 2001. godine, ali nikada nije ušao u proceduru.

- Potrebno je zakonom konačno definisati standarde u izdavaštvu, koji postoje čak i kada otvarate običnu radnju, ali on već godinama stoji u fioci. Poslednji izgovor je bio da treba doneti krovni zakon o kulturi, a sudeći po javnoj debati, on zaista i liči na čardak ni na nebu ni na zemlji. Nažalost, u Srbiji možete imati status izdavača a da niste ni dve knjige pročitali. Od izbora knjiga, preko štampanja i prometa, u celini izdavaštvo je više loše nego dobro. O kulturi nam odlučuju trgovci, a ona je njima uvek na poslednjem mestu - kaže Petar Živadinović, vlasnik izdavačke kuće “Paideia”, jedne od retkih koje još razmišljaju o knjizi kao kulturnom dobru.
Podatak da u Srbiji postoji 9.000 izdavača je za verovali ili ne, a da stvari budu još gore - većina njih se oslanja na izdavanje prevedenih dela.
- Knjizi nije dobro, to je evidentno, jer današnji izdavači, u trci za zaradom, nemaju interes da neguju dobru knjigu. Nekada su urednici bili u stanju da sami provere kvalitet prevoda, ili su za to angažovali iskusne prevodioce. Danas se svima žuri, angažuju koga stignu i prevodi izlaze kao na tekućoj traci - kaže Jelena Stakić, predsednica Udruženja književnih prevodilaca.
A najveća odgovornost za kontrolu kvalitet prevoda je upravo na tim istim izdavačima, tvrdi ona, koji se pod paravanom vršenja kulturne misije trude da što manje plate prevodioce kako bi knjiga bila jeftinija. S druge strane, tržište ne vrši potrebnu selekciju, tako da na tržištu lako opstaju i izdavači koji štampaju katastrofalno loše knjige koje često nemaju ni lektora, ni urednika.
- Dešava se da me u avgustu, septembru zovu da prevedem nešto za Sajam knjiga koji je u oktobru. Činjenica da je za 300 strana prevoda potrebno do četiri meseca prevodilačkog rada, za njih kao da ne važi. Onda, cena za prevođenje, koju je predložilo Udruženje jeste šest evra po strani, a izdavači plaćaju jedan, jedan i po evro. Zato prevodioci obavljaju poluposao, a lektori, ako ih negde angažuju i ako su profesionalci, padaju na nos - sagledava dalje problem Jelena Stakić.
A šta čini samo Udruženje prevodilaca da bi zaštitilo svoju struku i profesiju, i najveće profesionalce u njoj?
Udruženje književnih prevodilaca organizuje susrete prevodilaca, sastanke, predstavljanje mladih kolega… Problem je, međutim, što je mađu prevodiocima zavladala neka vrsta apatije i malo njih je zainteresovano da prisustvuje takvim skupovima, tvrdi naša sagovornica. Sve više iskusnih prevodilaca odustaje od prevođenja jer mesečno ne može da zaradi više od 300-400 evra.
- Udruženje književnih prevodilaca bi moralo da vodi računa o statusu prevodilaca koji često rade u robovskim uslovima - priznaje Jelena - ali ono nema velike ingerencije i prevodilački esnaf može jedino da brani nagrađivanjem dobrih prevoda.
Naš istaknuti prevodilac Zoran Paunović, koji je za potrebe Ministarstva kulture napravio analizu problema prevodne književnosti, ipak smatra da bi Udruženje književnih prevodilaca Srbije moglo i trebalo da odigra ključnu ulogu u proveri kvaliteta prevodilačkog rada, naročito prevodilaca početnika. Tekst od dvadesetak stranica često je sasvim dovoljan da se utvrdi kompetentnost prevodioca, tvrdi on u pomenutoj analizi, i iako diploma filološkog fakulteta nije uslov za bavljenje prevođenjem, smatra da bi trebalo preporučivati izdavačima da angažuju prevodioce sa obrazovnim referencama.
- Prevodiocima koji potiču iz drugih struka time neće biti uskraćeno pravo da se bave prevođenjem, ali će svoju sposobnost morati da dokažu nešto ozbiljnijom stručnom proverom - kaže Paunović.
Prisnija saradnja između izdavača i Udruženja prevodilaca mogla bi, po njemu, rešiti problem nelojalne konkurencije, ali mnogi izdavači nemaju trenutno za to interesa.
Jedno od bolnih mesta jeste i nedostatak prevodilačke kritike jer tim “neprijatnim pitanjem” niko od prevodilaca neće da se bavi, a i malo je njih u stanju jer kritičar treba odlično da poznaje jezik sa kojeg je prevedena knjiga ali i samog pisca.

Izvor: Blic