Прохујало са сузама

Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца. У данашњем нелиричном и неромантичном добу човек-писац, који је некада толико и тако радо причао о себи, добио је неку врсту књижевног стида, постаје све одмеренији и уздржљивији; док жена-писац говори готово искључиво о себи, исповеда се, проказује своје унутрашње тајне, разголићује своју душу.
Аутор ове две реченице је Јован Скерлић, написао их је пре стотинак година, али се нису односиле на Милицу Јаковљевић. Он је био давно покојни када је она почела да објављује своје романе у наставцима. Али, ниједан критичар који је писао за њена живота, није се позабавио њеним књигама. Била је игнорисана, прећуткивана, за њу се у најбољем случају говорило да је сестра писца Стевана Јаковљевића, писца Српске трилогије. Њени романи, приповетке и драме које је потписивала као Мир Јам и који су објављивани у наставцима у Недељним илустрацијама од 1926. до 1941. године, представљали су концентрат љубавних заплета и расплета, пуцали су од емоција, мамили су сузе. Жена која је толико писала о љубави и браку, никада се није удавала.
Рођена је у Јагодини 22. априла 1887. године као кћи Јакова – Јаше Јаковљевића. Отац се као државни чиновник селио по Србији, али је остао у Крагујевцу где је направио каријеру поставши начелник округа крагујевачког. Тако се може рећи да је Милица као девојка била заправо део тадашње градске елите. У Крагујевцу је завршила учитељску школу и 1907. отишла је у село Криви Вир, близу Параћина, где је била учитељица. Када је почео Први светски рат (1914), она се вратила у Крагујевац. Свих ратних година је читала и писала. Прочитала је сва Балзакова дела, читала је на француском, записивала је своје дневничке белешке. Када се брат Стеван вратио из рата, четворо деце Јаковљевића је дошло у Београд и становали су у Молеровој улици на Врачару. Сестре Ружа и Зора ће се касније удати и отићи, и брат Стеван ће отићи, а Милица је до смрти остала у том стану изнад Славије. Своју професионалну каријеру Милица Јаковљевић је почела у Београду као новинар у листу Новости, потом је прешла у Штампу, да би на крају постала новинар тада престижног листа Време. Највише је писала о позоришту. У лист за одмор и забаву, како је стајало у заглављу Недељних илустрација, дошла је 1926. године и почела је да се потписује као Мир Јам. Тако је било све до њеног последњег текста 1941. године, када је почео Други светски рат.
Тешко је данас објаснити шта је тих предратних година значио овај недељник у коме је Мир Јам објављивала у наставцима по два своја романа. Продавао се на територији целе Краљевине Југославије, куповале су га углавном жене и са нестрпљењем су ишчекивале следећи број да би виделе шта се догађало са јунацима које је стварала Мир Јам. Излазио је средом.
Оно што је занимљиво из живота Милице Јаковљевић, а наликује њеним књигама, читамо ових дана у књизи Обожавана и унижена, Миљане Лакетић. Ту налазимо сећање глумице Невенке Урбанове:
- Упознала сам Мир Јам у Малинској, на Крку, где је летовала са глумцем Божом Николићем.
Урбанова ће описивати Милицу Јаковљевић као лепу, раскошну плавушу која је на плажи читала Раблеа у оригиналу, на француском.
Миљана Лакетић пише о дотичном Божи Николићу, тачније о скандалу који је повезивао њега и лепу списатељицу:
- Једног мирног, касног летњег поподнева из њене куће је одјекнула прво жучна свађа, а онда су кроз прозор, по једној верзији, излетеле чаше, а по другој, шерпе. Изненађени, узбуђени и свакако радознали суседи брзо су позвали дежурног жандарма да види о чему се ради и да спречи ако се, далеко било, њиховој сусетки догађа нешто непријатно. Жандарм је савесно обавио дужност, у кући је затекао врло смирене госпођу сусетку и познатог глумца Божу Николића, рекли су му да су они глумци и да су вежбали једну драмску сцену, што је пренео гомили окупљених суседа. Да ли су поверовали? Вероватно да нису, прича је кренула и траје до данас, памти се из приповедака или фељтона, препричава се и данас кад се помене Мир Јам, као да је то најважнији детаљ из њеног живота... После овог бурног догађаја, много више пажње се обраћало на посете, а посебно на Божу Николића. Њени суседи и други радозналци виђали су га како у њену кућу долази журно и истим брзим корацима одлази, после краће или дуже посете. Шпијунирали су га и видели да никада није остајао преко ноћи, нису становали заједно...
Треба рећи да је Божа Николић био једина јавна веза ове списатељице, која је трајала десет година, и то у доба њихове зрелости. Он је био старији од ње пет година, а љубав је завршена када је Мир Јам превалила педесету. О томе се није говорило, нити писало као данас, али Београд је знао да је готово када је Божа после премијере престао да добија велику корпу са црвеним ружама које му је слала Милица Јаковљевић. После извесног времена Божа се оженио и доживео дубоку старост. Милица је умрла сама, 22. децембра 1952. године. Имала је само 65 година. Онолико колико данас, рецимо, има један од најтоплијих ликова у серији Рањени орао, неодољиви Драган Николић.
Ако бисмо се данас позабавили њеним животом поредећи податке са њеним романима и приповеткама, лако бисмо закључили да је много тога из њеног живота преточено у књиге. Циници би рекли – све. И време када је била учитељица у Кривом Виру, и каснија путовања по ондашњој Краљевини Југославији, али и по Европи. Њено летовање у Малинској, где ју је упознала Невенка Урбанова, добило је значајно место у Рањеном орлу. Мир Јам је умела добро да комбинује чари српске паланке из прве половине 20. века, лепоту приморја, изазове велеграда, маштање о далеком свету. По законима драматургије, јунаци су ступали у односе који су превасходно били емотивни, љубавни, распоред добра и зла, добрих и лоших јунака, држао је стабилним систем вредности. Мир Јам је са својим романима била задовољна. Имала је популарност какву је данас тешко замислити, дописивала се са својим читатељкама, била је уважавана у тада малом Београду који је 1941. године бројао око 250 хиљада становника. Умела је недељом да шета улицом Кнеза Михаила до Калемегдана, што је био обичај свакога ко је држао до себе, и умела је да се одене упадљиво, екстравагантно, по последњој моди, да би се сви окретали за њом. А она би ишла сама, замишљена, као да никог не види. Било је у томе позе негдашње провинцијалке која је, ето, освојила Београд, и могла је себи да приушти ту хињену незаинтересованост.
Ратне године су за Милицу Јаковљевић биле тешке, али су јој донеле лепо сазнање да су јој њени читатељи, односно читатељке помагали колико су могли, да су јој поштени књижари плаћали тантијеме од продатих књига. Могла је она, наравно, и да пише током окупације као новинар, као писац, звали су је из листова Ново време и Обнова. То би јој пружило материјалну сигурност, али је она говорила како је стара и уморна жена. Ниједан текст за време рата није објавила. Када је рат завршен, имала је 57 година. Време у коме је стварала, за њу је, показаће се то убрзо, заувек прошло. Шетала је и даље по Београду огрнута пелерином, са шеширом или беретком на глави, пристигли партизани и њихове жене су је гледали као луду из бившег времена која чак није заслуживала да се било ко њом озбиљно позабави. Ни војска, ни полиција. Књижевна чаршија је није признавала ни онда када је продавала своје романе више него сви српски писци заједно.
Два покушаја у Атељеу 212, један из седамдесетих, а други из ових година, била су срачуната на другачије виђење Рањеног орла. Ма како су глумице Сека Саблић и Ружица Сокић (у дописаној улози саме ауторке) сјајно браниле дело Мир Јам и њене ликове, драматуршка поставка Борислава Михајловића Михиза бојила је однос према овој ауторки додатним цинизмом.
Данас, 56 година после смрти Милице Јаковљевић, редитељ Здравко Шотра понудио је сопствену драматизацију а публика је то веома добро разумела. И примила. Ако постоји серија коју су масовно гледале само жене, онда је то Рањени орао. Мада, нису ни мушкарци баш имуни од те бољке која се зове сентимент. Публика је данас поново открила ову списатељицу и одговори на питање због чега гледате ову серију, сажети су у неколико реченица: зато што је лепа, зато што су ликови чисти, зато што је лепо сликано, зато што је прича узбудљива, нежна, што је све пуно љубави... Речју, права мелодрама као мелем за душу. Многе познате личности, али и они који су ван јавне сцене, осећају ову серију као део свог педигреа. Тако, некада популарна певачица забавних мелодија Радмила Микић у овој серији препознаје део своје породице по мајчиној линији са Сењака:
- За мене је ова серија сентиментално путовање у прошлост. Имала сам ујака, лепог пилота који је погинуо бранећи земљу, мој тата је као дипломирани правник своју прву службу добио у Требињу, а албуми слика из мамине породице ми говоре како су се лепо одевале жене тог времена.
Ма колико данас била несхватљива идеја о женској невиности као предуслову за срећу, Qубица – Буба Поповић, социјални радник у пензији, има потпуно разумевање за све тадашње муке, уз тврдњу да је ново, поратно време, донело велику слободу женама:
- Ја сам могла два пута да се удам, да имам децу из та два брака, и да се и трећи пут удам. Жиг распуштенице у оно време био је као јарам о врату.
Рањени орао спада у оне серије које ће свој живот без сумње наставити репризама. Слобода Мићаловић ће за широке масе задуго бити Анђелка, а Маринко Маџгаљ, као невероватно суптилни и танани њен обожавалац, сада је Сафет. О тој специфичној глумачкој игри говори у овом броју професорка глуме и за многе највећа српска глумица Светлана Бојковић, а занимљиво је видети и шта каже редитељ Здравко Шотра. Баш као што вам нудимо и одбрану лика и дела Милице Јаковљевић из пера најтиражније ауторке на Балкану, најпродаваније и најчитаније књижевнице Qиљане Хабјановић-Ђуровић.

ЉИЉАНА ХАБЈАНОВИЋ-ЂУРОВИЋ

Жена етикета

Лењи и неодговорни критичари кажу да пише као Мир Јам, а сугеришу: малограђански, сентиментално, нижеразредно

Французи славе Жорж Санд, Колет и Франсоаз Саган, Енглези се диче са Џејн Остин и сестрама Бронте, Хрвати су озбиљно проучили и високо вреднују дело Марије Јурић Загорке. А ми? Код нас још траје кобна несугласица између читалачке публике која ево ни педесет шест година после смрти Мир Јам не престаје да чита и воли њене књиге, и лењих и неодговорних критичара који нису прочитали ниједну њену књигу, али о њима мисле све најгоре, и спремни су да са висина своје ничим оправдане умишљености реченицом „пише као Мир Јам”, одбаце књиге многих ауторки, које такође нису прочитали. Кажу: „Пише као Мир Јам”, а сугеришу: сентиментално, малограђански, нижеразредно. Цитирају комунистичке комесаре културе, а мисле да су рекли нешто ново и оригинално.
Књиге Мир Јам су занимљиве. Лепо написане. Аутентичне. И еманципаторске, мада површном читаоцу изгледају другачије.
Мир Јам је учинила много за препород жена у Југославији између Првог и Другог светског рата. Њене идеје биле су револуционарне за време у коме је радила. А њен живот образоване, независне, успешне и самосвесне жене био је узор многима.
Девојка у романима Мир Јам се професионално образује, сама преузима одговорност за свој живот, чак помаже обудовелој мајци. А и она која се не школује, којој је сан и будућност добра удаја за честитог човека који ће је волети и поштовати, и кога ће она волети и поштовати (а зар то није жеља сваке нормалне жене, велико или малограђанке?), има своју малу библиотеку одабраних романа, свира клавир, прати збивања у науци и друштву, говори и чита на неком страном језику, најчешће француском. Ако је при том муслиманка, она тежи да скине зар и фереџу, у чему је подржава брат савремених схватања. Свака од ових јунакиња моралне дилеме разрешава часно, макар и на своју штету. А то што успут уме и да кува, шије и гаји цвеће, и што се присно опходи са мужевљевом родбином, не умањује ни њену памет, ни њено самопоштовање.
Мир Јам не прећуткује ни лицемерје, ни неморал, ни социјалну неправду друштва у коме живи. Приказује дволичност мушкараца који од девојака траже „доказ љубави”, а од своје жене невиност. Она саветује девојкама да чувају девичанство, понајвише да би избегле све муке на које ће их ставити будући супруг. Али, истовремено тврди: ако је изгубила невиност, жена није изгубила душу.
Њене књиге имају срећан крај зато што је веровала у љубав, у тријумф правде, доброте и поштења. Победа врлине, то је њена порука.
У време највеће славе Мир Јам, неки критичари грубо су исмевали њен рад. Али, они су били подједнако немилосрдни и према Исидори Секулић, Десанки Максимовић, Аници Савић-Ребац.
Свет Мир Јам било је грађанско друштво. Доласком комуниста, тај свет је срушен. Нова идеологија тражила је нове теме. Многи писци су се прилагодили. Многи су се одрекли свога дела. (Исидора Секулић је спалила други том своје књиге о Његошу јер се није допао Ђиласу.) Мир Јам није хтела да се мења. Није хтела да пише политички подобне књиге. Није хтела да навуче маскирну одећу новог доба – офуцани костим и изгужвану сукњу, допуњену белом блузом са реверима, и ципеле са равном петом, ни да сплете косу у кике. Наставила је да хода посељаченим Београдом у елегантним „салонкама”, огрнута раскошном љубичастом пелерином и са шеширом испод кога су извиривале локне. Самом својом појавом говорила је: „Ја сам оно што сам, а не оно што ви желите да будем.” То нису могли да јој опросте. Да се покорила, да им је пришла, прихватили би је. Као многе друге. Можда би и она постала академик. Овако, пресуда је стигла од Ђиласа лично, а обнародовао је Давичо: „Неки другови не пишу комунистички, како наша стварност захтева. Пишу буржујски, сентиментално и сладуњаво. Пишу као Мир Јам”- истакао је. Или, што рече друг комесар Стрељников доктору Живагу: „Свако лично осећање у уметности је малограђанско.”
Тако је ударен жиг и запечаћена једна судбина. А онда су етикету почели да умножавају ситне шићарџије и надобудни лењивци.
Осим што је била сасвим добар писац, Мир Јам је и као личност достојна сваког поштовања.
За време окупације није прихватила да ради као новинар. После рата није пристала да се одрекне вредности у које је веровала. Није хтела да изда себе. Као што и данас постоје књижевници који неће да пишу политички коректне књиге. Који више воле да отрпе игнорисање неких медија и једног дела јавности, и етикете њених службених експоната, него да изневере себе. Јер знају да је „залуду човеку да задобије читав свет ако души својој науди”.
Неколико дана пошто сам у својој издавачкој кући Глобосино Александрија објавила сјајну књигу Миљане Лакетић Мир Јам, обожавана и унижена, сањала сам је. Гледала ме је и осмехивала се. Била је срећна. „Има и зашто”, помислила сам. Педесет шест година је прошло откако је умрла, а њено дело и даље живи међу читаоцима. Шта више један писац може да пожели?

Здравко Шотра, редитељ и сценариста серије Рањени орао

Пуна вера

На прву пробу сам пред глумце изашао са дилемом - дистанца или пуна вера у оно што играмо. Они су једнодушно подржали ово друго

Мир Јам? Знао сам само да се ради о лаком, сладуњавом штиву, које није вредно пажње... Ништа њено никада нисам прочитао.
Једино сам гледао Михизову драматизацију у Сојиној поставци. Имам његово писмо редитељу у којем дословно каже: „Од неких 600 страна Рањеног орла узео сам само 10 посто, око 60 страна. Направио сам травестију једног предратног срцедрпатељног љубавног романа у комедију, са циљем да се подсмехнем и делу и времену у коме је настало. Стога препоручујем да и редитељ заузме ироничну дистанцу...”
Оно што Михиз мисли и каже, за нас је увек имало значаја. У почетку сам сматрао за логично да се и ја поставим у ироничну дистанцу. Али, док сам месецима радио на сценарију, неосетно сам кренуо у другом правцу. Пробао сам да понешто преосмислим и да тако ублажим оно срцедрпатељно, да пажљивије урадим дијалог и да допишем коју сцену...
А моја највећа нада била је да ћу, користећи велико искуство у раду са глумцима, створити убедљиве ликове.
Ипак сам на прву пробу пред глумце изашао са дилемом - дистанца или пуна вера у оно што играмо. Они су једнодушно подржали ово друго. Радовали су се предстојећем раду и то је за мене био добар знак да ће их публика прихватити.
Сад се од мене тражи да објасним зашто је Рањени орао на пречац освојио.
Мислим да се одговор налази у начину како смо ми прочитали Мир Јам.
Осим тога, наши медији свих врста, углавном се баве промоцијом простоте.
Довољно је да тога нема, па да се људи изненаде и обрадују.
Оно што је још ново, јесте да смо добили публику и међу онима који не гледају серије, да се Орао гледа у дијаспори, као и у свим „братским републикама”.
Карактеристичан је и масовни излив комплимената и емоција преко Интернета.

Светлана БојковиЋ, глумица

Играти жанр

Очигледно пре времена Мир Јам је поставила нека питања која се односе на вечити мушко-женски, или женско-мушки сукоб који постоји од када је света и века. Она је била храбра када је о томе говорила у времену и средини у којој је живела, када се на свој начин успротивила малограђанштини. Народ би рекао – запевала пре времена.
Та прича о женској невиности на којој почива Рањени орао била је актуелна и у годинама после рата, и у мојој генерацији. За девојку која би изгубила невиност говорило се да ју је неко упропастио, што је била најтежа и најстрашнија оптужба. Код нас се у гимназији тачно знало која је девојка имала сексуални однос, јер таквих је било само две-три. Данас је веома занимљиво подсетити се тих тема и дилема које је Милица Јаковљевић у својим романима ставила на дневни ред.
Огромна гледаност серије Рањени орао говори о томе да су се људи ужелели тог жанра који је код нас запостављен, рекла бих омаловажен, и овај рад Здравка Шотре је као покушај у старту успео.
Глумачки, било је веома важно играти наиву којом су обојени ликови Мир Јам. Већина глумаца је то урадила са пуним жаром. Они глумци који то нису играли, који нису схватили жанр који треба да играју, вероватно су осећали стид и зазор од онога што треба да покажу. Бојећи се патетике, хтели су да буду модерни. И самим тим, оставили су причу на површини.
Изузетно бих похвалила сценографију и костиме који су допринели да данас васкрсне грађанско друштво које смо некад имали. Појавом ове серије, у низу других које се емитују, успостављена је здрава конкуренција.


Радмила Станковић

Извор: НИН онлине