Србија постала страначки феуд

У страначкој јавној расправи приликом доношења Устава једна од кључних дилема била је да ли ће Србија бити дефинисана као држава српског народа и свих грађана који у њој живе или само као држава свих њених грађанки и грађана. На крају је изабрано прво одређење мада је заправо најтачније нешто сасвим треће – да је Србија држава њених странака. Владајућих и оних који ће то једнога дана бити.
Јер, рећи ће бивши премијер Србије Зоран Живковић, данас ништа у Србији не можете да урадите без подршке неке странке. „Без странке не можете да се запослите, не можете да се бавити иоле озбиљним послом, не можете чак ни да одете на озбиљну лекарску интервенцију. Члан управе `Звезде` или `Партизана` се постаје кад вам то одобре у Председништву Србије. Као никада до сада странке су запоселе све у овом друштву“.
Зоран Живковић, винар из Ниша, признаје да као бивши премијер и још увек актуелни члан Демократске странке има повлашћен положај и то утолико што га не малтретирају као друге али исто тако каже да би неупоредиво успешнији био у винарском бизнису да је део владајуће екипе ДС-а. „Све странке су по том питању исте. Избори више нису такмичења идеологија или политичких програма, ту ионако има све мање разлике, него највећи конкурс за запошљавање у држави. Јер, после сваких избора 30.000 људи добије или промени своје радно место. Остваривање страначког програма је тек секундарни циљ наших партија. Примарни је прерасподела моћи. Странке у Србији данас су као некада дворска властела која се окупила за истим столом и око истих дворских дама. Ко на изборима најбоље пређе добија најбоље место за столом и друштво најбоље дворске даме. Они који изгубе добију мало слабије место и мање квалитетнију даму али остају за тим истим столом и чекају следећу прилику да се боре за то исто“.
Нови, вишепартијски монопол на државу по много чему подсећа на стари партијски монопол у комунистичком систему. Али, како пише Весна Пешић у истраживању феномена „заробљене државе“ некада је партијски монопол био оправдаван комунистичком идеологијом док сада појава партијске државе говори да је транзиција запала у ћорсокак системске корупције. „Врхови политичких партија систематски шире своју политичку и финансијску моћ тако што масовно купују политичку подршку запошљавањем партијских другара, рођака и пријатеља у буџетским установама и јавној администрацији. На другој страни пирамиде, партијски врхови промовишу личне и корпоративне интересе економских елита које их мимо очију јавности финансирају. Да би се постигла оба циља партијска руководства су узурпирала државне институције и функције тако што их политизују и онемогућавају њихово неутрално и законито деловање“, пише Др Пешић.
Како смо, међутим дошли до партијске државе која је према речима Зорана Живковића „више изражена него у време Слободана Милошевића иако није тако недeмократска и бестијална“? „Кад год је тешко формулисати заједничку политику или заједнички интерес владе долази до ове појаве“, каже Немања Ненадић из „Транспарентности Србија“. И иако су по сличном моделу по којем су сада деле ресори, они дељени нпр. и у влади СПС, ЈУЛ-а и радикала 1998. године, тек 2000. године смо се суочили са тим да је власт добила скупина разнородних партија које су биле окупљена око рушења једног режима, а која је одједном требала да води државу. У том галиматијасу од ДОС-а ДС, као највећа странка несумњиво је имала највећи утицај али чак ни Зоран Ђинђић није успео да издејствује обећање народу да ће прва демократска влада бити кабинет стручњака. Зоран Живковић каже да је Ђинђић то бар покушао, да је направио владу која је имала значајан број министара који до тад ниси били у политици и да су у то време странке имале минималан утицај. „Наши чланови су нам чак пребацивали због тога што немају приоритет у запошљавању, што не добију најплаћенија места у управним одборима Јавних предузећа“, прича Живковић.
И Дејан Михајлов, функционер ДСС-а се слаже да је 2000. и 2001. било доста кадрова који су постављани по стручности а не по партијској линији али да се убрзо престало с тим. „Ако партијски критеријум није био једини у време владе Зорана Ђинђића већ у време Зорана Живковића је то постао. Тако је пропуштена прилика да се сасвим размонтира партијска држава“, каже Михајлов. У временима великих промена, дакле странке су заборавиле да промене и то да на јавна предузећа гледају као на плен.
Живковић, међутим каже да је 2004. године Коштуничина влада поделом министарстава на феуде, у којем су сви од портира до министара морали да буду у једној партији, ударила темељ партијској држави какву имамо данас. У свом раду Весна Пешић је систем „феуда“ објаснила на примеру Г17 плус. „У пракси, хоризонтално и вертикално, све финансијске бранше и токови новца су под контролом једне партије, без унутрашње или спољашње контроле, и без надметања за постављења. Две хијерархије – партије и државе – преклапају се.“ Дејан Михајлов, генерални секретар те владе каже да у организовању функционисања те владе није имао проблема, да је Млађан Динкић иако је имао потпуну самосталност у свом раду полагао рачуне влади и да је заправо потпуни феудализам по министарствима наступимо тек са другом Коштуничином владом, и то, тврди, на инсистирање ДС-а. „Они су захтевали да ниједан министар из њихове странке не сме да добије помоћника из наше“, каже Михајлов.
Остало је забележено да је у маратонским преговорима око састављања те друге Коштуничине владе када се натезало око поделе Јавних предузећа, Г17 запретио да ће предложити да се директори предузећа бирају на јавним конкурсима. И под таквом претњом лакше је било правити уступке у подели плена. Сузана Грубјешић, потпредседница Г17 плус каже да подела на феудална министарства говори о количини поверења које странке имају међусобно и самим тим што је веће неповерење та подела бива оштрија. И она је кулминирала у тој, другој Коштуничиној влади која скоро да се дуже правила него што је трајала. Ривалство ДС-а и ДСС-а у једном тренутку је довело до тога да се чинило да постоје две владе. А све што се дешава на врху државе се пресликава на ниже нивое. У Србији то иде до нивоа месне заједнице.
Сузана Грубјешић каже да је уочи формирања ове владе Г17 предлагао да се измешају министарства али да њихов предлог није прихваћен. И министарства су и даље скоро па страначки чиста. Мада се постоје случајеви да неки министар добије државног секретара из друге странке. То задовољство добили су нпр. сви министри из СПС-а изузев Ивице Дачића затим Томица Милосављевић, Расим Љајић, Светозар Чиплић. Али нико од тзв. великих министара: Шутановац, Јеремић, Динкић, Дачић. А плен пардон места у јавним предузећима дељена су по формули : 3-1-1. (на по једно ЈП о коме се старају Г17 и СПС долазе три о коме бригу води ДС).
Поред великог броја странака у власти, чије апетите треба намирити, те великом неповерењу међу „сувладаоцима“ партијској држави погодује и институт бланко оставки – који народног посланика своди на професионалног дизача руку. „Поред суштински несамосталног положаја посланика у односу на партију који је креиран уставом проблематична је и сама пракса јер у 99 одсто случајева посланици следе вољу руководства партије“, објашњава Немања Ненадић. Међутим, то нам је наша борба тј. пропорционални политички систем дао и Сузана Грубјешић сматра да ћемо са преласком на мешовити политички систем свакако направити корак напред у правцу превазилажења института бланко оставки.
А можемо ли и када да превазиђемо систем у коме партије на државу гледају као на плен? Дејан Михајлов каже да је земља у којој се председник републике и министар полиције утркују у скупљању поена због хапшења наркодилера толико партијски подељена да не види како би то и када могло да престане. Зоран Живковић спас види једино у туторству Брисела. „Било би добро да ускоро добијемо статус кандидата јер би тако Брисел почео да тера нашу власт да ради оно што они сами никада не би радили“. Сузана Грубјешић, такође у приближавању Европи види и ослобађање од партијске државе а као чланица Г17 не заборавља ни приватизацију. „Кад се приватизују сва јавна предузећа странке неће имати ни прилику да их деле по квотама“. И Немања Ненадић мисли да ће партијска држава бити ослабљена приватизацијом преосталих атрактивних јавних предузећа, а обоје помињу и могућност еволуције самих партија које би можда могле да схвате да не треба да се понашају на овакав начин. Ипак, и они ће увидети да то није реално. Јер, за ових 19 година вишестраначја видели смо да наше партије могу да промене све изузев начина функционисања. 


Извор: НИН