Српска друштвена ботаника

Наташа Миљковић

   Новинар РТС-а, аутор емисије "Кључ".

Постоји једна ствар коју у Србији треба да урадите да би вас волели. Умрите! Непријатељи ће вам опростити све. А пријатељи ће коначно постати поносни на вас.

Ово што пишем, није никаква озлојађеност. Само дијагноза емотивне зрелости наше јавности, И нас самих који своје највредније цвеће препознајемо тек у хербаријуму.

Ево, например, БК телевизија. Била сам поносна док сам радила тамо. Најбољи новинари те 1996, најзанимљивији програм, кратке, узбудљиве и садржајне форме. Али, авај, та телевизија била је најгора тих дана. Говорили су да је првише „упеглана", испразна, да су водитељи ушминкани, али празни. А, онда, десило се гашење телевизије, и погађате шта? БК Телеком је постала „најбоља телевизија коју је Србија икада имала". Савршенство без мане. А и „тату" су јој опростили.

Пре него што је Ђинђић убијен, био је једини политичар чији је рејтинг био испод рејтинга његове странке. Нису га волели. Требало је да умре да се то промени.

Сећам се да сам једном, из пуке знатижеље, покојног Миленка Заблаћанског питала има ли Павићеве серије у којој не глуми. Био је страшно увређен тим питањем. Док сам се трудила да му објасним своју чисту радозналост, лишену било какве вредносне конотације, објаснио ми је да му је досадило да се објашњава људима, правда, брани своју уметност и таленат. Нису га ценили док је био овде. Кад је „отишао" добио је своју сцену у Позоришту на Теразијама где је цео живот радио. Постао је глумачка легенда.

А, онда, десила се трагедија са Дачом Икодиновићем. Тих дана сви смо били уз њега. Навијали смо, чак и ми који нисмо неки навијачи. Људски, зар не. Икодиновић је, срећом, добио битку, оживео, вратио нам се...  Али, као да му то нисмо опростили. Хватали су га док вози кола, мерили хуманост према жртвама саобраћајне несреће, а онда када је пастао промотер Министарства за омладину, почела је и права хајка. Зар Он да буде узор?  Да је бар мртав. Овако, ајде што је жив, него је још и пун живота. Неопростиво.

Само неколико примера, не зато што их нема више, него зато што су сасвим довољни за дијагнозу нашег емотивног стања. Интернет форуми су пуни тема о људима које не подносимо, медији крцати увредама, пљувачинама, оспоравањима. Великани не станују ту. Успех се не прашта, то тако отрцано звучи. Зато кажем, живот се не прашта, а после, све је лакше.

Само што после више ништа није важно.

Пропуштене шансе и изгубљено време за друштво коме су најпотребнији прави људи. А прави, изгледа, прво морају да оду. И како онда да решимо тај ребус?

Iзвор: РТС