Трансатлантска енергетска синергија

Брисел и Вашингтон у потрази за „зеленом економијом”
 

Европска унија и САД су се почетком овог месеца, на редовном трансатлантском самиту одржаном у Вашингтону, договориле да формирају Енергетски савет. Са европске стране три комесара (спољни послови, наука и енергија), а са америчке шефица Стејт департмента и министар енергије имају задатак да продубе дијалог о „стратешким енергетским питањима од заједничког интереса“. Брисел и Вашингтон намеравају да унапреде сарадњу у енергетици, поготово у истраживању одрживих, чистих енергетских технологија. У фокусу је синергија у трагању за зеленом економијом, па изгледа да се, након „црног злата“, трага за „зеленим златом“. Стога не чуди што се све више пише о „новој индустријској револуцији“ коју покрећу два фактора: потреба да се обезбеди несметано снабдевање енергијом у условима сталног раста тражње и неопходност смањења емисије штетних гасова.
Енергија се неповратно пробила на приоритетно место у међународним односима. Поготово за највеће светске потрошаче и увознике енергије - САД и државе чланице ЕУ. У Сједињеним Америчким Државама се потроши сваки четврти барел који се дневно произведе у свету, док Унија већ сада увози више од половине потребних енергената. Изражено у новцу, сваки од скоро 500 милиона житеља ЕУ годишње за овај увоз издвоји безмало хиљаду евра. Америчка дневна фактура за нафту, зависно од цене, може лако да прескочи милијарду долара. Друга страна ових података је огромна концентрација прихода од извоза нафте у државама извозницама, која је пре две године достигла три хиљаде милијарди долара. Додатно, тражња расте, снабдевање је нестабилно и све више подложно политичким утицајима. То не треба да чуди уколико се има у виду да је 80 одсто светских резерви нафте и гаса у власништву државних компанија, а чак две трећине резерви нафте на трусном Блиском истоку. Енергетска једначина се ту не завршава - надметање највећих потрошача за приступ изворима енергије не јењава, геополитички пророци говоре о будућим „ратовима за ресурсе“.
Заправо, енергетска политика Обамине администрације има подоста заједничког са енергетском политиком ЕУ. Управо је Обама у једном од првих иступа након избора најавио амбициозан план америчке оријентације на енергетску независност, нове изворе енергије, повећану енергетску ефикасност и смањење емисије штетних гасова. Нешто слично је и у ЕУ, „три пута 20 до 2020“, односно: увећање енергетске ефикасности за 20 одсто, повећање коришћења обновљивих извора енергије за исто толико и смањење емисије штетних гасова у истом проценту. Председник Обама је свој план поткрепио речима да је зависност од нафте једна од највећих опасности са којима се суочава америчка нација - њоме се плаћају диктатори, финансира нуклеарна пролиферација и терористи. Европљани мекше, али сличном реториком, указују на безбедносне ризике превеликог ослонца на увоз енергије и на потребу диверсификације како праваца и извора снабдевања, тако и енергетског микса.
Колико год Савет изгледа као тело окренуто будућности, усаглашене су теме и за практичне, дневне договоре и координацију енергетских политика. Брисел и Вашингтон су се договорили да појачају сарадњу на јачању стабилности енергетских тржишта, њиховом сигурном и транспарентном функционисању, поготово када је реч о нафти, струји и гасу. Поред тога, подржана је реализација Јужног коридора за гас (обухвата и гасовод Набуко) као пут за диверсификацију праваца и извора снабдевања, али и јачања глобалне енергетске безбедности. Заговара се и већи ослонац на ЛНГ (течни природни гас), са прећутном поруком смањења европског ослонца на увоз гаса из Русије. Имајући у виду различите ставове и виђења произвођача нафте и гаса (ОПЕК и Русије) и највећих потрошача (ЕУ и САД) из оваквих најава се назире пре наставак неизвесности на глобалном енергетском тржишту, него његова стабилизација. У мултиполарном свету ће се љубоморно чувати адути за реализацију интереса, поготово енергетски.
Но, то не значи да неће бити више дијалога. Уосталом, САД су у оквиру „ресетовања” односа са Москвом формирале америчко-руску комисију за енергетику. Такво тело већ дуго постоји између ЕУ и Русије. Енергетска дипломатија је неопходна у условима међузависности, обострано добитна решења су пожељна иако не и на видику. Тему додатно компликује чињеница да је енергетска безбедност добила пратиоца за вечност. Климатске промене су се из научних кругова преселиле у канцеларије администрација, медије и широку јавност. Баук фосилних горива и угљен-диоксида са једне и истовремена зависност од њих је актуелна квадратура круга глобалних светских послова. Предстојећа конференција УН о климатским променама у Копенхагену ће додатно осветлити проблеме, размере и потенцијалне последице овог питања. Судећи према врло мршавим резултатима Трансатлантског самита на теми климатских промена, остаће се на томе. Без Вашингтона ће бити практично немогуће убедити остале, поготово Кину и Индију, да смање и ставе под контролу емисију штетних гасова како би се глобално загревање до 2050. задржало на порасту температуре од два степена Целзијусова. 

Извор: НИН